Ko o čemu baba o uštipcima, a ja o društvenim mrežama. Izvinite, moram. Moram zato što smo robovi, koji su na ropstvo dobrovoljno pristali. Ma šta pristali, koji u ropstvu i uživaju. Ajd kažite da nije tako. Vrhunsko uživanje u dopisivanju na kojekakve teme, u koje se ljubitelji ovog sporta uključuju čak i kada ne znaju o čemu se radi, pa se vrlo često priča odvija u znaku „ja u klin, ti u ploču“. Važno je da nešto kažem, da drugarima sa fejsa ne ostanem dužan, pa kao eto mi komuniciramo, vodimo društveni život, i kao eto smo srećni. Ponekad se i svađamo i pljujemo, što je takođe na društvenim mrežama vrlo zanimljiva stvar, jer možeš – ne gledajući sagovornika u oči – da kažeš milion besmislica i uvreda.
A tek lajkovi. Lajkovi mu dođu kao nekakav pečat na kazano. Pa gledaš ko je udario taj pečat, a ko nije. Nećeš ni ti njemu na njegovu objavu naredni put. Pa ne može to tako. Nisi se ti džaba mučio, a da niko ne primeti tvoju muku.
Lajkovi su, zapravo, osmišljeni za manipulaciju ljudima. Poput odnosa prema psima, psihički zaostalima i maloj deci. „Za poslušnost sledi nagrada“. Kao kod narkomanije, zavisnost je toliko jaka. Uništava um osoba, koje postaju lajk zombiji. Nema veze šta je u objavi, važan je broj lajkova. Brišu se objave ako nema dovoljno palčeva, podignutih uvis. Bruka i sramota po objavljivača. Lajkovi su, zapravo, lažna slika realnosti. Bolest zavisnosti tehnološkog doba.
Jadnici, koji na društvenim mrežama, stvaraju lažni svet i sebe pronalaze u njemu, po prirodi stvari su mnogo nesrećni, ukoliko nemaju potvrdu za svoj iluzorni svet. Znači da im drugari ne veruju. A to nije u redu. Ne veruju u sreću, raskoš, lepotu pokazanog, a njima je upravo i bila namera da svetu dočaraju koliko im je život lep. Ma bolest zavisnosti, kažem ja vama. I, makar u ovom trenutku, niko i ne pokušava da se leči.
Strašno je što se nesrećniici udružuju u grupe i prave grupe nesrećnika. Strašno je što ne traže pomoć stručnih lica, a još je
strašnije što šire zarazu i na one, iole zdrave oko sebe. Zato što i oni postaju nesrećni, jer su ovi na fejsu mnogo srećni, a oni ne mogu da dosegnu njihovu sreću, zadovoljstvo, uspeh, lepotu.
A znate šta je najstrašnije? Najstrašnije je to, što zarazu širimo i na decu. Kako se rode, tutnemo im telefon u ruke. Najlakša i najjednostavnija zabava, a pokazalo se i dobra. Roditelji ne moraju da se uključuju, osim da na telefonu dok deca ne nauče, pronađu neki dečji jutjub kanal, i eto ti zabave do iznemoglosti. A dragi roditelji mogu i sami da surfuju u međuvremenu, a da ih deca „glupim i dosadnim“ pitanjima ne prekidaju i ne zahtevaju nešto, što ima veze sa uključivanjem u njihovu igru, ili daleko bilo sa odlaskom napolje.
„Mogu li napolje, sad kad sam sve završio“ – poznata je rečenica iz detinjstva naše generacije, u kojem je igranje napolju i druženje, bilo najveća nagrada. Današnja deca biraju telefon, pa lepo ležeći u krevetu, gledaju kako se drugi igraju umesto njih. A i roditeljima lakše. Druže se sa svojom decom iz fotelje, i uz mobilni ….svako sa svojim mislima i u svom svetu. I uvode ih u svet zavisnika.
A samo pre deset ili 15 godina malo ko je mogao da zamisli da će jedno obično dugme, kao što je lajk, promeniti svet. Naše postojanje na društvenim mrežamaa svelo se na broj lajkova, šerova, pratilaca. Danas se u velikom broju slučajeva uspeh i zadovoljstvo mere brojem lajkova na društvenim mrežama. I to nije slučaj samo kod influensera – sve češće i obični ljudi pokušavaju da prikupe što veći broj pratilaca ne bi li postali influenseri, ne bi li napravili brend od sebe.Postavlja se pitanje čemu sve to?
Lajk je pretvorio ljude u brendove, stvorio kulturu influensa i potpuno promenio globalni marketing. Ljudi su spremni da umru zbog selfija (udarali su ih vozovi, padali su sa litica), nesreće ne prestaju da se dešavaju, a njima nikada dosta lajkova i lažnih priznanja njihove vrednosti. Vreme izgubljeno na društvenim mrežama neću ni da spominjem. Psiholozi širom sveta upozoravaju da će se to itekako odraziti na mentalno zdravlje svih ljudi.
Auuuuu, da sam sve ovo napisala na društvenim mrežama, ne bih dobila ni jedan lajk. Ili poneki, moguće je, od onih koji ne žive u lažnom svetu i koji pružaju ruku drugome, a ne lajk.
04. oktobar
