Gradski Portal 018 – 01.04.2019
Danas je prvi april. Dan u kojem pokušavamo da se jedni sa drugima našalimo, jedan drugog simpatično nasamarimo i slažemo, dan smeha…….kome je do smeha. A malo kome jeste.
Ja neću pokušati ništa od gore navedenog. Prosto nisam raspoložena, prosto mi se ne šali, a ponajmanje mi se laže. Ja ću o prvom aprilu drugačijim povodom. O prvom aprilu kao danu sećanja na nešto lepo, na nešto izgubljeno, na nešto čega više nema, a sumnjam da će ga ikada i biti. O prvom aprilu kao Danu omladinskih radnih akcija.
Reče meni jedan kolega pre par dana, „More mani se tih komunjarskih izmišljotina“. Pade mi krivo, al prećutah opasku. Valja ćutati pred nepromišljenim izjavama. Pametnije je. Da ne kvare sećanja.
Omladinske radne akcije u staroj SFRJ bile su zaista prava VREDNOST. A vrednosti nemaju prošlo, sadašnje i buduće vreme. One su večne. Pa ili jesu, ili nisu.
Omladinske radne akcije su okupljale mlade ljude na izgradnji zemlje. Gradili su se putevi, mostovi, fabrike……..rođena zemlja se je gradila. Na oruk, bez pogovora i premišljanja treba ili ne treba, bez nadoknade…..a sa entuzijazmom, željom, voljom, ljubavlju. Nije svako mogao na radnu akciju. Tamo su odlazili najbolji. Čekalo se u redu. Čast za onoga, ko je na red došao. Razočarenje za sve koji se „nisu plasirali“ i koji čekaju sledeću. Ali, ne odustaju naredne, ili neke druge godine.
Srbi su gradili puteve u Hrvatskoj, Hrvati u Makedoniji, Makedonci u Sloveniji, Slovenci u Srbiji………gradili su NAŠE puteve, mostove fabrike. Tadašnja druženja akcijaša udarila su temelj prijateljstvima koja i danas, kada stare Jugoslavije nema, žive na svoj način u njoj. Bez obzira na „nečije“ ratove, svađe, razmirice i mržnje. Oni ( svi koji još uvek žive) će se i danas negde sastati, da se sete, da zajedno potuguju i da se po ko zna koji put nađu u onoj njihovoj „To je bilo vreme“.
Svi oni imaju po jedno parčence u svakoj bivšoj Republici koje je njihovo, koga se sećaju i na kojem naviru uspomene na težak rad, na lepo druženje i na školu „kako se postaje čovek“. Ne bilo kakav čovek, već čovek vredan pažnje i poštovanja.
Jeste to bilo doba komunizma. Pa šta? Komunizam je bio društveno uređenje. Bio, pa prošao, kakav god bio. A još nije naučno dokazano da je bio zlo, kako neki tvrde. Kako bi i bio, kada su se u njemu izrodile vrednosti, koje nikada više ne možemo da dosegnemo.
Jeste to bilo i doba Tita. Pa šta? Tito je umro, nema ga više. Došli i prošli mnogi drugi posle njega. I?
Želim da kažem da mi danas, sećajući se toga, uopšte nije smešno, uopšte mi se ne šali i ne laže. Uostalom, šta me briga za taj svetski dan šale. Više mi se „mili“ ovaj naš Dan Omladinskih radnih akcija. Koje smo izgubili , poslali u zaborav, zgazili i na zgaženom izgradili nove vrednosti. Vrednosti ili „vrednosti“? Ne bih znala da vam odgovorim. Znam jedino da lagano, sve što je bilo dobro, šaljemo u zaborav. Ko da se bojimo da ćemo dobrim da se zarazimo, da ćemo da nastavimo nešto što je prošlost koja je „obeležena“, da će neko zbog toga da nas prezre i svrsta u grupu omraženih od strane ostrašćenih.
Ne šalim se kada kažem da duboko poštujem sve što je bilo ko osmislio i napravio, a bilo je dobro za narod. Ko god ga smislio, i ko god ga napravio. Poštovaću i sve vrendosti, slične ovoj o kojoj pišem, današnjih „Ajnštajna“- samo neka ih ponude. Ali, oni ćute. Ili nemaju ideje, ili i sami ne veruju u svoje izmišljotine.
01.April
