Definitivno prođoše i ovi izbori, da dušom danemo. Da se svi odmorimo – i oni koji su vodili kampanju, i građani čije su glave u međuvremenu bile prepunjene raznoraznim informacijama, a novinari ponajviiše, jer su jadni poželeli da se kloniraju, kako bi stigli na svako mesto i sve zabeležili. Posebno nekoliko dana pred izbore kada su svi političari imali neodoljivu potrebu da još nešto kažu i pokažu, da se pohvale ili da pokude, da utvrde gradivo kod birača, kako ne bi pali na ispitu. O onim nesrećnicima koji su pozivali telefonom ili lično birače da izađu i glasaju, neću ni da govorim. Zakasali ljudi načistio ni krivi ni dužni, a mi smo baš njih ponajviše pljuvali i na njima istrisali svoj bes.
Ćuti kad se završi, kako god. A završi se dobro za one, koji su ovakav rezultat očekivali. I loše po one sa bujnom maštom, zasnovanom na nerealnim činjenicama i pustim željama. Nego, čovek ima pravo i da mašta i da želi. To zakonom nije zabranjeno.
Pa kad ovi iz Republičke izborne komisija rekoše da je Vučić pobedio, i da je SNS pobedio – pomešanim osećanjima nije bilo kraja. Radost do neba kod jednih, razočarenje takođe do neba, kod drugih. Jedni slave, drugi psuju i pljuju, što je najgore ne pljuju onog koga mrze – Vučića i SNS – nego pljuju narod koji ih je glasao. A to nije lepo. I nije demokratski, jer smo svi narod. A narod ima parvo da misli. I ima parvo da ne misli isto.
E, to mi nikada u višestranačkom životu nije bilo jasno. To što su neki davali sebi za pravo da misle i što su drugačije mišljenje odbijali sa indignacijom. A svačije mišljanje je ispravno, dok se ne utvrdi suprotno. Izbori su prilika da se utvrdi suprotno.
I, šta ćemo sad – što bi rekla Konstrakta? Hoćemo li da nastavimo da ubeđujemo one koji su glasali za Vučića, da su u velikoj zabludi, da su im mozgovi isprani, da se molimo Bogu za njiih jer “ne znaju šta čine”, da se bacamo na patos ko deca kojoj je neko uzeo igračku i tražimo je natrag. Hoćemo li i dalje da budemo isti ko što smo bili u proteklih 30 godina, tražeći dlaku u jajetu, samo da bismo dokazali da smo samo mi, mi i niko više u pravu.
Lično mislim, ako smem da mislim i ako mi dozvole oni koji misle da su samo oni u pravu, dakle lično mislim da su ovi izbori napredak. Tim pre što u parlament ulazi više stranaka, i što će za razliku od prethodnog, budući imati šarolikost u drugačijim mišljenjima. I lično mislim da je Aleksandar Vučić zasluženo odneo pobedu, zato što je pobedu zaslužio delima, a ne rečima koje su mnoge nervirale. To što neki od nas ne žele da vide dela Aleksandra Vučića, stvar je njihova a ne njegova, i ne glasača koji su ga zaokružili. A zaokružili su ga zato što nešto vide a ne zato što su njegovi članovi, i što uživaju nekakve privilegije. Oni su osetili neki boljitak, a istovremeno su i shvatili da taj boljitak ne može biti veliki, kakav se očekuje. Imaju meru, što bi se reklo. (Molim sve one koji bi sada da me streljaju zbog izgovorenih reči, ili da mi prete lustracijom – da to ne čine. Dok se ne uvere u suprotno).
Ni novinari se mnogo ne razlikuju od dela naroda koji nije očekivao ovakve rezultate. Hrvatski mediji su od svega izrečenog preneli da je Vučić „u svom prepoznatljivom teatralnom tonu“ rekao da je samo njemu pošlo za rukom da dva puta pobedi na predsedničkim izborima i da će posle Nikole Pašića biti neko ko je najduže na vlasti. Rekao pa šta, ako je to tako. A tako je.
Vodeće svetske novinske agencije prenele su pod oznakom hitno vest o preliminarnim rezultatima izbora u Srbiji. Oznaka hitno, označava iznenađenje i nešto neočekivano.
Rekla bih da sam zapanjena tim “neočekivano” i živo me zanima šta je to što je očekivano? Kada bi mi neko, uz realne
činjenice, objasnio šta je u postojećem odnosu snaga očekivao, bila bih mu vrlo zahvalna. Zato što, očigledno je, ja nešto ne znam što oni znaju. Zato što sam neku lekciju propustila, a po svemu sudeći i obnevidela sam. Te bi mi, stoga, pomoć prosvetljenih kritizera dobro došla. Ali da me ubede, molila bih, delima a ne rečima i mržnjom. Kad bi to mogli, bila bih veoma zahvalna. Zato što 30 godina unazad čekam to objašnjenje, i nikako da ga dočekam.
05. april
