Juče je u celom svetu, a i kod nas, obeležen Svetski dan deteta.Ovaj dan se obeležava s ciljem da se skrene pažnja javnosti na sve obaveze koje društvo ima prema deci, kao i na najvažnije probleme sa kojima se deca suočavaju.
Svetski dan deteta proglašen je 20. novembra 1954. godine u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, a pet godina kasnije usvojena je i Deklaracija o pravima deteta.
Generalna skupština UN usvojila je 20. novembra 1989. godine Konvenciju o pravima deteta, prvi međunarodni dokument u oblasti ljudskih prava koji se posebno bavi decom.
Osnovni principi konvencije su pravo na život, opstanak i razvoj, najbolji interes deteta, pravo na participaciju kao i pravo na nediskriminaciju. Sva deca imaju prava iz ove Konvencije, bez obzira na to ko su, gde žive, šta im roditelji rade, da li su siromašni ili bogati, kojim jezikom govore, kojoj religiji ili kulturi pripadaju, da li imaju neku smetnju ili invaliditet.
U praksi baš i nije tako, ali u praksi ništa nije kao što je na papiru. U praksi su neka deca suočena sa siromaštvom, nasiljem, nebrigom o njihovom zdravlju……zanemarivana su i zlostavljana, prepuštena sebi i ulici.
Ko te, uostalom, pita o njihovim pravima. O prvom i osnovnom pravu da se dete rodi, pa ostavi na ulici, ko da je ono siroto poslalo poziv da ga rode. Kako da ostvari to prvo pravo sa kojim se suočava kao mali čovek. Pravo da bude nečije, a ne ničije.
Kako da ostvari pravo da ga roditelji (napominjem neki roditelji) ne tuku, ne maltretiraju i ne zlostavljaju. Kako da bude srećno dete, poput nekih svojih drugara, ako se je rodilo u pogrešnoj porodici.
Mnogo je neostvarenih dečjih prava o kojima bi se moglo govoriti. Ali malo ko, ili gotovo niko ne spominje pravo deteta da postane čovek. Pravo da mu roditelji poklone punu i istinsku pažnju, koja će od njega napraviti „čoveka na svom mestu“. Sva ostala prava su nekako u senci ovog, najvažnijeg, a zaboravljenog. Barem u današnjici zaboravljenog.
Često, mi stariji, prigovaramo mlađoj generaciji kako je nevaspitana, nekulturna, raspuštena, bezobrazna……I s punim pravom se na nju ostrvljujemo ponavljajući ko papagaji kako se u naše vreme ovo nije moglo, ono nije smelo i kako smo mi morali ovo ili ono. Ni na pamet da nam padne da je nas neko svemu tome učio, a da smo mi nešto ispustili, da smo svašta preskočili, i po svemu sudeći bežali sa časova, pa imamo rupe u znanju.
Naša deca su ono, što smo od njih napravili. Dobri ljudi, ili probisveti koji zagorčavaju život i nama i drugima. Jer deca su, po rođenju, napravljena od istog materijala – čista, neokaljana, puna dobrote. Sve ostalo je naš posao, kao kada oblikuješ figuricu od gline.
O pravu deteta da se rodi, odlučujemo mi. Pa ako smo već odlučili da ga dovedemo na ovaj svet, ajd da mu omogućimo da ostvari i ovo drugo, jako važno pravo, da postane čovek. A kada postane čovek, sve ostalo je lakše i jednostavnije u životu.
Prava deteta mi pišemo, od sebe tražimo da budu ostvarena i od sebe zahtevamo da se nešto promeni. Jer deca su samo SREĆA, koju nam je život podario. Hoćemo li čuvati, negovati i paziti ovaj dar, ili ćemo ga polomiti i odbaciti – od nas zavisi.
Nije badava Duško Radović rekao – Tucite svoju decu, kad počnu da liče na vas. Zato što je problem u nama, ne u deci.
21.Novembar
