Pa da li je moguće da je danas tek 16 januar? Vuče se ovo vreme ko gladna godina, ređaju dani jedan za drugim, ali u januaru nikako da se naređaju. Proveravamo svakoga dana računicu, tačna je, ali nama se nikako ne uklapa u život. Džepovi prazni, u frižideru ponestali ostaci od slava i proslava, a i duša postala prazna. Kad čovek nema para, onda se sve u njemu isprazni, ne samo džepovi.
I uvek, uoči praznika, kažemo sebi: E, ovoga puta neću ponavljati prošlogodišnju grešku. Neću da trošim ko lud, neću da trošim nezarađeno, i neću da kupujem nepotrebne stvari. Ma ne da nam đavo, i to ti je. Uvek u ovom periodu godine činimo istu stvar i srljamo u propast, ni sami ne znajući šta nas tamo vuče. Ko omađijani.
Krenu slave sredinom decembra, kako slavu da preskočiš i uvrediš pretke. Vazda se u tvojoj kući slavilo, a sada ćeš baš ti da prekineš običaje. Ne ide. Za sve može da nema, ali za slavu mora da ima. Ako treba i pozajmićeš, ali svet ne sme da vidi da nemaš. Domaćin si čovek, pa ako za slavu nemaš, za šta ćeš.
Stvar je u tome što mi slavu ne umemo da slavimo ko ljudi. Shodno svojim mogućnostima, kao što je nekada bivalo. Jok brate. Mi kad slavimo, slavimo za sve pare. Ko Rokfeleri. Te stoga, ćuti sada i iskijavaj svoju nepromišljenost.
Ono da je samo slava, nekako bi se i preživelo. Ali, eto ti je Nova godina, pa Badnje veče, pa Božić. Pečeno prase, ribe, kolači, iće i piće na kojem bi nam pozavideli i oni tamo na Zapadu, za koje kažu da imaju višestruko veće plate od nas. Pa nek imaju, koj će im đavo kad ne umeju da ih troše, kad nemaju pojma šta je merak za praznik.Opravdamo mi uvek svoje ponašanje i teramo po svome.
A onda nam kriv januar. Dugačak, kraja nema. Iskijavamo svoje bahaćenje i trpimo. A šta bi drugo? Jel nam bilo lepo tada, dok smo slavili? Pa jeste. I šta onda? Pa ništa, samo eto kažem da nemamo para. „Pare kvare ljude”, imamo mi i za to opravdanje, kao što imamo i za milion drugih situacija. I živimo onako kako hoćemo, a ne kako možemo.
I, da se više ne zaričemo kako naredne godine nećemo ponovoti istu grešku. Hoćemo, kažem ja vama, hoćemo kao što smo i bezbroj puta do sada. I jel nam fali nešto? Ništa. Živeli smo u trenutku onako, kako smo hteli. A što ne bi? Pusti ti budućnost, ko zna šta nas tamo čeka. Ovaj momenat je bitan, ovde i sada.
Nego, da vas pitam. Ostade li štogod u rezervi, sutra je Srpska nova godina? Pa nećemo valjda da se brukamo, nismo poslednji. A i Srbi smo, pravoslavci, ko će da je slavi ako mi nećemo? Preživećemo i ovaj januar, nije nam prvi, a ni poslednji.
16. januar
