Dvanaestog aprila pre 23 godine, u agresiji NATO-a na Srbiju granatiran je voz u Grdeličkoj klisuri. Prema zvaničnim podacima, stradalo je najmanje 15 putnika, među njima i šestogodišnji dečak.
NATO bombarderi su raketirali putnički voz, a u napadu je poginulo 15 ljudi. Više desetina je ranjeno, a tačan broj žrtava nikada nije utvrđen.
„Ne treba se bojati ljudi, nego neljudskog u njima“, uklesano je na spomeniku pokraj železničkog mosta preko Južne Morave u Grdeličkoj klisuri.
I upravo u ovom trenutku, više nego ikada, treba se setiti tog događaja, i svih ostalih – kako ne bismo zaboravili. Jer mi smo skloni zaboravljanju, praštanju i guranju pod tepih svega što nam u određenom trenutku može da zasmeta. Skloni smo samounižavanju, poltronisanju, skloni smo samouništavanju zarad mrvice koja nam se daje. Ako nam se uopšte daje. Skloni smo da zgazimo svoje dostojanstvo pred onima koji ga ne zaslužuju.
„Ne treba se bojati ljudi, već neljudskog u njima” – piše na spomeniku. A koliko je njih sa neljudskim u sebi, kojima danas gledamo kroz prste zarad kratkoročnih interesa? I koliko je njih pred kojima puzimo, a da nam ni do kolena nisu? U mnogočemu, ne govorim o moći i parama. Jer, postoje stvari koje se novcem ne kupuju. A kada te stvari, koje se novcem ne kupuju, prodaš – propao si zauvek.
Svet se trenutno prekraja. Prekrajaju ga velike sile, a mi smo samo šačica jada u Grdeličkom, ili nekom drugom vozu. Šačica jada koja nikome nije važna, ili je važna tek toliko, da na njoj treniraju svoju moć. Bez obzira na to i ta šačica jada ima svoje mesto pod suncem. I ona treba da živi, a kako će živeti to sam Bog zna. Svakako ne srećno, imajući u vidu njenu beznačajnost.
Postoji nešto što je vrednije od života. Čast i dostojanstvo. Imamo li ga mi? Umemo li da čuvamo to nešto ili smo na putu da izneverimo sve slavne pretke koji su za takve vrednosti umirali?
Ne znam, ali mi se nekako čini da se lagano udaljavamo od naše biti. Od onoga što jesmo, i što bismo trebali da budemo. I sve je manje onih koji žele da liče na sebe, u besomučnoj trci da liče na druge. Na one druge, koji su otimali, unižavali, ubijali.
Događaj u Grdelici me je samo podsetio na naše nestajanje. I rastužio. Trgao me iz sna i ukazao na naše duhovno umiranje. Petnaestoro poginulih u vozu i nije neka brojka, oprosti Bože što tako kažem, ali nije u poređenju sa našim duhovnim umiranjem kao naroda. Naroda koji lako može da proda dušu đavolu, i da ne trepne. Zaboravljajući pri tom ko je, šta je, i od koga potiče. Ali, to je verovatno i cilj moćnih i jakih. Da nas usisaju u vrtlog svog beznađa, u vrtlog sveta koji se pretvara u rijaliti šou.
Mogla bih bezbroj primera da navedem sa likovima koji imaju ime i prezime, moćnih naizgled a suštinski beznačajnih, ali neću. Neću, jer mi je pomalo muka od ukazivanja na očigledno, na nešto što se i iz aviona vidi. Ali kada čovek svesno zažmuri, on onda ne vidi ništa. A mi trenutno svesno žmurimo. Lakše nam, jednostavnije nam, jer smo se odvikli da razmišljamo o onome što će biti sutra.
Obeležili smo godišnjicu granatiranja voza u Grdeličkoj klisuri. Takav je red, a mi volimo da poštujemo neke protokole, jer nam se čini da smo tako sebe pred Bogom opravdali. A nismo, nismo, jer delima ne dokazujemo da jesmo. Taj Grdelički voz, kao i bitku na Košarama pre nekoliko dana, koju smo “obeležili”, znajući pomalo o njoj ili ne znajući ništa – gubi smisao. Lagano prodajemo sebe i to na akciji, za šačicu dolara, misleći da je to sreća. A je li to sreća koju smo čekali? Mislim da će nam vrlo brzo biti jasno. Vrlo brzo, ali kasno.
13. april
