Posle godinu dana još jedna pozorišna predstava u Briselu, sa istim glumcima, pod istim imenom i promašenom temom bez poente. Što je sasvim očekivano ukoliko neko pošteno glumi svoju ulogu, a onaj drugi zabušava i glumi statistu u kukuruzu.
A šaptači, eee šaptači su tek posebna priča. Bez trunke kreativnosti ponavljaju isti tekst od slova do slova, kao da žele da predstava ne dobije aplauz. I tako iz godine u godinu,uz očekivanja Srbije da problem bude konačno rešen, uz uverenje lažne države Kosovo da samo treba strpljivo da glumi glupog avgusta i sve će jednoga dana doći na svoje mesto, I uz važnu ulogu šaptača, koji su zaduženi da mute vodu i da se usput prave blesavi.
Upravo su oni, o kojima govorim, ponovo seli za pregovarački sto, ako se to tako može da nazove. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer privremenih prištinskih institucija Aljbin Kurti, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj i specijalni predstavnik EU za dijalog Miroslav Lajčak.
“Nadam se kakvom takvom rešenju, iako u to uopšte ne verujem” – napisao je na instagramu srpski predsednik, Vučić. Zna čovek unapred s kim ima posla, ali da odglumi i ovaj put, kako predstava ne bi propala njegovom krivicom. Krivica ostalih se ne računa.
A Borelj se oglasio na Tviteru: “Nedavne tenzije na severu Kosova pokazale su još jednom da je vreme da se krene napred ka punoj normalizaciji. Očekujem da oba lidera budu otvorena i fleksibilna I da nađu zajednički jezik”.
Koliko puta do sada smo čuli ovu glupu, sterilnu i stereotipnu rečenicu? Vreme za normalizaciju je odavno isteklo, a zajednički jezik oba lidera stavljen na probu mali million puta, i šta je bilo? Govorio je Vučić, Kurti ili ko god s te strane bio, je ćutao i smeškao se, dok ne zatvori vrata Brisela sa spolajšnje strane, a onda Jovo nanovo. A raznorazni Borelji i Lajčaci ( bilo ih je više) trepkaju ko novopečene snajke I toliko su dobri, da ti dođe da ih usvojiš. Posle razlaza gorepomenutih, sledi ista priča, ako ne i gora. Beograd nije dobio konkretnu podršku, a Priština je po ko zna koji put dobila vetar u leđa. Jer i ćutanje je odobravanje, a predstavnici međunarodne zajednice sup o pravilu ćutolozi onda kada bi trebalo da lupe pesnicom o sto. U njhovim rukama je moć da preseku, ako jeste u njihovim. A možda i oni imaju nekog trećeg ko ih, kao marionete, okreće na koncima, a oni skakuću po naredbi. Što ne bi, kada za to primaju platu, debelu platu. Mi smo im samo projekat, da se razumemo. A suština svih projekata nije rezultat, već da mazneš pare.
A generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg je dan pre toga ponovio “da je KFOR spreman da interveniše u slučaju da stabilnost na KIM bude ugrožena, naglašavajući da je misija NATO-a na KIM potpuno posvećena mandatu u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN.”
Ako gospodin Stoltenberg misli na “pridržavanje” Srba dok ih drugi biju, e onda je “misija KFORA zaista posvećena mandatu”.
I dok oni tako,dozvoljavam sebi da kažem, lupetaju gluposti – Srbi na KIM strahuju zbog stalnih upada patrola ROSU, pod motom “suzbijanja šverca”. Ma obišli su i najzabitija sela podno Kopaonika I Rogozne.
ROSU, pod komandom Prištine, bez ikakve najave ulazi na teritoriju severne Kosovske Mitrovice, Zvečana, Leposavća i Zubinog potoka, iako je Briselskim sporazumom predviđeno da tamo može da uđe samo pod komandom KFORA. Mislim na onaj KFOR što ga spomenu gospodnin Stoltenberg.
Da li se treba bojati 1 septembra, i najava Kurtija koje je više puta spomenuo predsednik Srbije Vučić, procenite sami. Na jednoj strani on, na drugoj svi gore navedeni, pa ti vidi kakve su nam šanse. A da izginemo od ruke raznoraznih Musa Kesedžija, baš nekako ne ide uz nas, Srbe.
21. avgust
