Dan trideset deveti. Mesili smo hleb, tapšali smo lekarima, plakali, pevali, odgledali sve filmove koje smo u životu propustili i pročitali knjige koje smo želeli i one koje nismo a imali smo ih kod kuće, pratili krivulju zaraze i predviđali njen rast ili pad, upoređivali broj mrtvih po zemljama, radovali se sa onima koji su ozdravili, tešili one koji su izgubili nekoga, kupovali hranu starijima da ne bi morali da izlaze, gledali direktne prenose kriznìh štabova po svetu, bavili smo se sobom i svojom decom, gledali kako parkovi postaju groblja, vežbali, kuvali zdravu hranu, sredili kuće, posvađali se sa prijateljima koji misle drugačije (to i nije bilo pravo prijateljstvo), naučili da kupujemo hranu on line, sami smo se šišali, pisali smo dnevnike, shvatili čime se tačno bave epidemiolozi, nosili maske i rukavice, prali ruke alkoholom i dezinfikovali ulice i kuće”……..ovo piše Ana Kapor, a mogla sam i ja, mogli ste i vi, svako je mogao jer se ni kod koga od nas ova priča bitno ne razlikuje.
Ono što sledi je mnogo važnije. Ono što nas čeka, a ne znamo šta nas čeka. Ono što nam kažu “da više ništa neće biti, kao što je bilo pre”.
Hvatam sebe u razmišljanju da se pomalo bojim “povratka u prošlost”. I sigurna sam da se mnogi boje. Ne zato što ne vole da ne budu više zatvoreni, ograničeni merama i uredbama, ne zato što će moći slobodnije da se ponašaju i izađu da udahnu vazduh, odu na posao, nastave tamo gde su stali.
A svako od nas je stao na nekom drugom mestu. Svako od nas je iza sebe ostavio brojne pogodnosti u životu, ali i brojne brige. Uvođenjem vanrednih mera – život je stao. Stao je i za dobro, ali i za lose. Želeći da ga živimo kao ranije, podrazumeva da nas tamo, iza, čeka i dobro i loše. Čekaju nas dugovanja, nerešeni problem, iščekivanje posla, mali million muka – pored onoga što možemo nazvati benefitom za nas posle izlaska iz “pritvora”. I sve to nas čeka u daleko težim okolnostima, no što su ranije bile. Jer nije samo nama, pojedincima, život stao. Život je, generalno gledano, stao. I svaki će pokušaj da mrdnemo napred biti suočen sa konstatacijom: “ znaš, ne može to, shvati situaciju u kojoj smo bili, moramo da se od svega oporavimo. Moraš malo da sačekaš.”
Ponovo čekanje. Neko novo čekanje na sva ona dosadašnja čekanja, od kojih smo preumorni. Ovakvo saznanje me pomalo plaši, i ne mogu da se otmem utisku da mi se i ne izlazi, i ne vraća unazad. A kako napred uz ono “ da nikada više neće biti kao što je bilo pre”.
Ne volim reč nikada, jer budi u meni beznađe. A ja to ne želim i neću. Jednako kao što ne trpim neka zastrašivanja, koja u čoveku pokolebaju i ono malo nade da će, koliko sutra, život biti drugačiji i lepši.
Možda! Možda kažem jer smatram da najpre mi moramo sutra biti drugačiji i bolji, da bi se i život promenio i postao lepši. Život bez maski, rukavica, dezinfekcionih sredstava, zabrana……..ali i bez preteranih nerealnih ambicija, koje ne možemo da dosegnemo, a uporno smo se trudili u onom našem “pre”.
Priča Ane Kapor itekako može biti poučna, ukoliko smo je ispravno shvatili. Za ovih mesec i više dana smo radili mnogo toga, što inače ne bismo. Pa ako bar deo toga nastavimo da radimo, odrekavši se svih gluposti koje smo sebi natovarili na leđa, život stvarno više neće biti isti kao pre. Ali neće biti ni loš.
Uostalom, sačekajmo I proverimo. Jesmo li lekciju dobro naučili, ili nismo. Ako nam se dogodi popravni, neće valjati. Na njemu se ne prolazi dva puta.
22.april
