Gradski Portal 018 – 16.12.2018
Bura oko izveštavanja novinarke Studija B o protestu opozicije ne prestaje. Društvene mreže prepune su osude, a urednica te televizije brani novinarku.
Između ostalog, njoj su upućene i uvrede ali i pretnje, što urednica, direktorka i glavna urednica Studija B osuđuje u svakom smislu. „Barbara je nečija ćerka, sestra…ne postoji opravdanje za takvo nasilje“, kazala je ona.
Da je živa i zdrava Barbara ćerka i sestra, al ovde je reč o Barbari novinarki. Koja lično mnogo želi da bude novinarka, čak je i izjavila tokom nedelje da će u inat opoziciji koja je vređa, da bude novinarka i da im pokaže šta zna i ume i kako može.
Lepo, mnogo lepo. Glasam za Barbaru i njenu upornost. Ali glasam i protiv njenih urednika, njihovog neznanja, neodgovornosti za izgovorenu reč, površnog poimanja novinarstva. Ili su, moguće je, i urednici Barbare?
I opet ću ja, kao neki dinosaurus, da evociram uspomene i prisećam se prošlih vremena i novinarstva u njima. Za „uzimanje mikrofona u ruke“ i izgovaranja par rečenica u etar, urednici (ali izistinski urednici, ne plagijati) pripremali su te po par godina. Pa kada dođeš konačno do mikrofona, i izgovaranja par (za tebe) istorijskih rečenica – ti obavestiš celu familiju, rođake, prijatelje, kumove i sve koje poznaješ, da te gledaju i slušaju. Pa ih posle pitaš „ a kako je bilo?“ Pa se sekiraš jer misliš da je uvek moglo da bude bolje. I u par izgovorenih rečenica sam sebi pronađeš milion grešaka. E, to se zove odgovornost za izgovorenu reč i novinarstvo, kakvo bi trebalo da bude.
Danas? Danas je dovoljno da imaš „sve tražene atribute“ što se izgleda tiče i da te neko upita „sinko, hoćeš li da budeš novinar kod mene. Ja imam televiziju“. A ti umreš od sreće, uđeš u program, lupaš sve i svašta „ko Maksim po diviziji“ i misliš da si novinar. I još otvoriš debatu, zajedno sa onima koji su te tu doveli, kako bi dokazao da svi koji se rugaju (ovde one koji su nevaspitani) nisu u pravu, i kako si samo ti u pravu, jer ti si zaboga novinar.
Tužno i pretužno. Nije meni žao njih koji se brukaju. Njihov problem i njihova stvar. Žao mi onih koji ih gledaju. Jednih (koji se u stvari razumeju) jer im se vređa inteligencija. Drugih (koji za bolje ne znaju) jer ih učimo da je to „vrh novinarstva“, da tako treba i tako se radi.
Kad bi ti mladi „nazovi novinari“ znali kako srce udara i preskače, kako se čovek preznojava i preispituje u sebi, kako se boji da ne pogreši padež ili koju reč, kako se trudi iz petnih žila da mu misao bude tečna, lepa, razumljiva, prijemčiva za onoga ko sluša …….kad bi im neko pokazao kako se zaista postaje novinar, postideli bi se sebe i onoga što nazivaju novinarstvom.
Nije greška u mladim novinarima, i u Barbari – greška je u onima koji sebe zovu urednicima, a ni sami nisu iskoračili ni korak od Barbare. Barbara, o kojoj govorimo ovih dana, je samo kolateralna šteta i pokazna vežba posrnulog novinarstva.
16.decembar
