Dve godine nismo mogli na letovanje, da odemo na more ko ljudi, da se odmorimo od svega što nam ovaj naš život natovario na grbaču. Čekamo odmor, ko da ćemo u tih desetak i nešto odozgo dana da proživimo sve što nismo za 365, da ćemo da doživimo nešto neviđeno i nečuveno i da ćemo, kao oni tamo na luksuznim plažama, da imamo lud provod oslobođeni svih briga, pa i brige oko dece i eventualnog kuvanja na moru.
Današnje mlade mame odmor poimaju kao lud provod, gde će pokazati svoja izvajana tela, kupaće kostime kupljene na rasprodaji ali im lepo stoje, gde će sedeti u nekim barovima sa nekim frajerima i frajerkama bez trčkaranja klinaca oko njihovih nogu, gde će sve biti uauuuu….. uključujući i njihovog muža, koji se u međuvremenu prilično ofucao. Prosto žele nešto nedoživljeno, a to nešto je sa „raspoloživim kapacitetima“ nemoguće.
U „naše vreme“ (čuj ti mene, ko da imam 100 godina), dakle – u naše vreme išlo se porodično na more. I radovalo svemu, što se na moru događa zajedno sa porodicom, sa kojom nisi imao vremena da se družiš ljudski i čovečanski tokom godine.
Ali, znate li vi uopšte šta je porodično letovanje? Ne, to nije 10 dana u hotelu u kom nećete viđati svoju decu koju će zabavljati animatori i koja će jesti sa vršnjacima, kao da kod kuće decu videli nisu. Porodično letovanje je put do mora u autu gde trešti muzika posebno narezana za tu priliku, gde svi pevaju, gde stajemo da pijemo kafu, piškimo, jedemo gde nam se učini lepo i zgodno.
Porodično letovanje je apartman do plaže gde donju terasu deliš sa Nemcima, Francuzima……čija deca za doručak jedu džem na leba, i čeznutljivo gledaju u tvoju decu kojima je “ljubi ih majka” spremila sve po propisu, kako je red. Samo da ne budu gladna.
Porodično letovanje je kad ti Grkinja donese sveže slatko od smokava a Grk uzo i zove te na barku u četiri ujutru. I kad ti dete traži da jede nešto a ti, srećna i vesela, jer si srećna i vesela što si sa svojom porodicom na letovanju, spremaš to, šta god, i punjene paprike, kao da su one teška matematika, a klinci Nemci stoje ispred i triljaju stomačiće jer im se sviđa miris.
I kad posle, kad deca odu na spavanje ili u šetnju, sediš i sa ljudima iste dobi a različite kulture, razmenjuješ utiske o životu i shvatiš da smo svi toliko slični da je lepo do bola.
Zašto ja sve ovo pričam? Zato što današnji mladi roditelji ne umeju ni na odmoru da se provedu kao ljudi. Zato što je za njih odmor ono……all inclusive, što i ne znaju šta je, ali praktikuje se u svetu, pa ajd da i mi probamo. Da probamo da budemo in, zanemarujući sebe, svoje oko sebe i ono što čini suštinu života.
E, tu suštinu smo zaboravili, pa su nam, baš zbog toga potrebne pare i pare, i mnogo para kako bismo, šatra, bili srećni. I ne bivamo srećni odista, srećni smo samo na selfijima, feisu, instagramu…..srećni smo samo kako bi drugi crkli od muke što smo mi srećni. A nismo. Nismo, zato što nam je duša prazna. Zato što nismo umeli da uživamo u onim običnim, ljudskim stvarima koje ispunjavaju čoveka, već smo se grčevito upinjali da imitiramo tuđu sreću. Koja, takođe, nije sreća već samo dobra gluma pojedinaca zarad sveta. Uključujući i one koji imaju, ne malo, već mnogo para.
To vam je ono kao kada razgovaraju dva klinca: Jel imaš keks, pita jedan, a drugi odgovara: Nemam, ali imam veliku kuću. A jel imaš keks? Nemam, ali imam vilu na moru. A, imaš keks? Nemam. Pa evo ti, uzmi.
E, to vam je to, ako ste razumeli. Pa ako se spremate za more i sa ono malo para koje imate, spremajte se da uživate, a ne da mučite sebe. Da se odmorite od svega što je nakaradno, nametnuto i glupo i da budete svoji sa svojima. Da budete porodica, makar na moru, da se družite, radujete, pevate i uživate što ste zajedno. Za keks će uvek da se nađe.
01. juli
