Kako si – pitam. Bilo je i boljih vremena – najčeši je odgovor .
Da, bilo je i boljih vremena kada su ljudi, neki drugačiji od nas ljudi, odlazili vikendom na izlete, kada su nedeljom imali zajedničke ručkove sa familijom, kada su šetali parkovima, išli u bioskop ili pozorište, kada su posećivali prijatelje, ili se jednostavno familijarno družili uz nedeljni ručak i neku od serija koju su svi voleli da pogledaju. Bilo, pa prošlo, što bi se reklo. A tada ni sanjali nismo da ta jednostavnost i lepota življenja može tako lako da prođe, ni sanjali nismo da ćemo početi da ličimo na one čiji su nas životi tamo negde na zapadu sablažnjavali, ni sanjali nismo da ćemo se odljuditi jedni od drugih. Čak i nedeljom.
Novi svetski poredak pretvorio je naše živote u robovsko tavorenje. Svako na svojim plećima nosi svoju muku i ima neodoljivu potrebu da je s nekim podeli. I deli je pri prvom susretu i posle pitanja: Kako si? Zbog toga se i svi razgovori danas ….na ulici, u kafiću, na poslu, u kući, pa čak i u liftu….svode na jadikovke, tužbalice i srdžbom začinjene kritike nekoga.
Kritikujemo najčešće vlast. Jer vlast nas je dovela dotle da živimo loše, da nam je teško, da ne možemo da radimo sve ono, što smo radili nekada, ili što su naši roditelji radili nekada. Važno nam je da pronađemo krivca, a mi ga u našim prilikama življenja lako pronalazimo. Vlast je kriva za sve.
Možda, kažem ja. Možda i jeste kriva za mnoge stvari – ova, ona i sve prethodne vlasti. Kao što će i potonja biti krivac za sve naše neispunjene želje i snove. Krivca za ono “kako nam je” i “ bilo je I boljih vremena”, nikada ne tražimo u sebi.
Biće da u nama ima krivice za ono “kako nam je”. Biće da i naši roditelji nisu imali pare koje mi priželjkujemo danas da bismo bili srećni, a svejedno su bili srećni. Uz tanjir domaće
supe nedeljom, uz korpicu hrane i jedno ćebence na izletu, uz držanje ruku pod ruku u šetnji kejom, uz kafu sa slaktom od smokve ili ratlukom kod komšinice…… Biće da ne treba mnogo para za sreću, treba samo malo volje i želje da život učiniš lepšim sa onim što ti je na raspolaganju.
Ali, mi tu volju i želju nemamo. Nemamo je zato što ne živimo svoje živote, već pokušavamo tuđe da živimo. Živote onih, koje pratimo na društvenim mrežama, lažne živote nesrećnika koji se pokazuju u najboljem svetlu u želji da sebe uzdignu iz brloga u kojem su, živote nekih kojima ne treba zavideti, već ih treba žaliti.
A tako je jednostavno živeti svoj život, i biti srećan. Čak i kada nemaš. Ali imaš da s nekim podeliš i to što nemaš.
Ne odmahujte rukom na ove reči, nisu ovo demagoške priče, koje treba da pokriju sve loše što nam se događa u životu. Naprotiv, ovo su priče kojima želim da vas podsetim da sami sebe podsetite na ono što je u vašim životima dobro. Ako svodeći dan iza sebe mislite na ono lepo što se je u tom danu dogodilo, veća je šansa da se lepo narednog dana umnoži. Ako mislite isključivo na ono što je loše, loše će krenuti i narednog, i svih ostalih dana. Loše se mnogo brže umnožava.
Eto, danas je ponedeljak. Početak nove sedmice, koja će možda biti bolja od minule. A možda I neće, što ne znači da ne treba pokušati.
Pa šta ćete sa današnjim početkom, hoćete li ga iskoristriti ili pustiti niz vodu kao i sve ranije, koji se nikada više neće ponoviti. Šta u ovom danu možete uraditi za sebe, svoje najbliže, za komšije, prijatelje…..za sve one sa kojima delite život? Da, baš tako. Šta vi za njih možete da uradite? Zašto uvek mora neko nešto da uradi za vas? Krenite prvi da stvarate bolji svet, vratiće vam se višestruko. Nije badava Duško Radović rekao: “Svet bi mogao biti daleko bolji, ali niko neće prvi da počne”. Pa počnite danas, nije kasno nikada.Počnite da ulepšavate svoj život bez tih prokletih para, može se. A kako, pitate? E, to već morate sami da osmislite. Ono što vas čini srećnima, činiće i druge. Pa kada vas neko pita: kako si, da možete da odgovorite: Odlično. Poklonio sam sreću, i srećan sam zbog toga.
15. novembar
