Gradski Portal 018 – 22.02.2019
„U ovom gradu, naime, gotovo da ne postoji porodica koja nema nekog od bližnjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se više priča preko telefona! Naravno, više zovemo mi, nego naši nas! Naši u belom svetu su se već navikli da štede novac, impulse i osećanja. Prezaduženi preko guše, s neplaćenim kirijama i telefonskim računima, kada nas uhvati sentimentalno raspoloženje zovemo koga stignemo u Americi, Australiji ili Francuskoj.“ …..opet ja citiram našeg Momu Kapora, a kako da ga ne citiram, kad mu je svaka Njegoševa.
Samo što su se stvari malo promenile. Ustvari, mnogo su se promenile.Više se ne sekiramo za račune, tu je vajber, skajp i ostale savremene tehnologije. Možeš da pričaš koliko hoćeš, kad hoćeš i s kim hoćeš.
Razume se da sa svojom decom hoćeš. I fala Bogu da su sve te skalamerije izmislili pametni ljudi, da možemo “po naški” slatko da se ispričamo gde god nam se deca našla. A ona su posvuda na kugli zemaljskoj…..počev od Amerike i Australije, preko Kuvajta, Katra, Dubaija, pa sve do ovih bližih destinacija, kakve su Nemačka, Austrija, Italija, Holandija, Norveška, Češka……..ma ajd da ne nabrajam više, nema gde ih nema.
Kako šta rade tamo? Pa rade, provode se, udaju se i žene, rađaju decu…..tamo žive danas, a verovatno će i sutra, i prekosutra, i zauvek. Kroz nekoliko desetina godina zaboraviće i odakle su krenuli, a njihova deca tek neće znati odakle su njihovi roditelji došli. A i ako znaju, malo će ih zanimati.
Znate, kad čovek nađe mesto pod suncem gde mu je dobro, nema pojma šta je to nostalgija za rodnim krajem, šta su to prijatelji, rođaci, kumovi i braća. A i nije ga briga. Tamo su, oko njega, neki drugi ljudi koji mu nadomeste sve gore navedene.
Primetila sam da njih, posebno mlađe, hvata nostalgija kad dođu ovde. Sve ih žulja, sve im smeta, mnogo toga ih nervira. I jedva čekaju da se vrate, tamo gde su pobegli od nas.
Sad mi samo kažite da ovo ružno zvuči! Možda, ali je tako. Tako stvari stoje kada su neumivene, neuglancane, nedoterane ….za nečije uši. Tako zvuče, ako ih pošteno izgovaraš, ako pošteno o njima sudiš i razumeš ih.
Otišla deca, i neću o pojedinostima. Retko kojem od njih nije dobro. Može samo nekima da bude mnogo dobro, a nekima manje dobro. Čak i oni, kojima je najmanje dobro, se ne vraćaju…..zato što im je ovde gore od toga.
Država je nedavno napravila Koordinaciono telo za sprečavanje odliva mozgova, za vraćanje onih koji su se „odlili“ i za privlačenje čak i stranaca da dođu kod nas. Dobro je što je to napravila, ali mi se čini mnogo kasno. Prekasno za sve one koji su otišli i snašli se, a i za one koji su ovde, a planiraju da odu. Zato što i oni više ne veruju ni u šta, i nikome. Veruju u mogućnost boljeg života, ali su svesni da ga ovde skoro neće biti. I ne bi, kažu, da se kockaju sa jednim jedinim životom koji imaju, a ne veruju ni u reinkarnaciju.
Prosta stvar. Deca pametna. Ne mrze oni svoju drzavu i vlast u njoj, već vole sebe. I dobro je što je tako, kad ih već svi mi zajedno ne volimo i kada smo mrtvi ladni dozvolili da nam tek tako odu.
