Često se pitam, a poučena iskustvom, zbog čega je politika opozicije u našoj zemlji uvek rušilačka? Zbog čega je prioritet svih prioriteta srušiti vlast i nekoga na vlasti, bez argumenata i opipljivih činjenica? Srušiti ga i zauzeti njegovo mesto, jer to je zadatak opozicije.
Cilj opozicije jeste da dođe na vlast, to je nesporno. A logično bi bilo da dođe na vlast zato što taj na vlasti ne valja, a onda bi sledeća logična stvar bila da se dobro obrazloži šta to ne valja. I, naravno, ako je poštena opozicija, da kaže i šta valja. A nikada se u istoriji višestranačja tako nešto nije dogodilo. Vlast, koja god bila, po di foltu nije valjala, a predsednik države je bio uvek lik omraženiji od crnog đavola.
Sledeći tu logiku i način ponašanja, stvari se ne menjaju. Vučić mora da ode, bez obrazloženja. Prosto mora, jer opozicija to hoće. A kako će, to je već druga stvar.
Opozicija je u ovoj našoj zemlji uvek tražila „pomoć prijatelja”. Odnosno Zapada. To čini i sada. Tako je ovih dana Zdravko Ponoš rekao: „Kada neko odluči da Kristofera Hila izvuče iz penzije i dovede ga ovde, onda postoji priličan nivo izvesnosti da on neće otići odavde, a da Vučić ostane”. Bravo za Ponoša, bez ponosa. Bar da je svoju uvrnutu misao zadržao za sebe, a on je izgovara. Kako bi svi znali namere i podsvesna priželjkivanja, njegova i njemu sličnih. On je ovom izjavom razgolitio položaj Narodne stranke i drugara, koji su se do sada bili kamuflirali nacionalnim bojama svog lidera. Osim toga, izjavom su se priklonili sabraći đilasovcima, koji odavno žarko žele da postanu šegrti majstora sa Zapada. I predstavljaju se narodu kao spsioci i jedini promoteri evropske ideje.
Ali, nije ni čudo. U današnju opoziciju se infiltrirala nekadašnja opozicija, pa i vlast u određenom trenutku, koja je dobro potkovana filozofijom sluganstva Zapadu. Zna Đilas kako se to radilo uspešno u vreme Miloševića, zna kojim se metodama služio, a za sluganstvo bio i dobro plaćen, on i njegovi drugari. U međuvremenu su se raštrkali po kojekakvim sitnim strančicama, ali praksu koja je donosila uspeh nisu zaboravili. Kada Zapad pomaže u rušenju, on to dobro i plaća. I garantuje uspeh. Barem je tako bilo u vreme Miloševića.
Mada, pošteno govoreći, Milošević je bio sklon padu iz mnogo razloga, da ih sada ne nabrajamo. Pa su mu tadašnji Dosovci samo pripomogli da se sruši. Ovo danas, sa Vučićem, će malo teže ići. Ima li rezultata? Ima. Vide li se? Ne da se vide, nego bodu oči. Mrzi li ga Zapad? Ne mrzi, naprotiv. Jel izazvao rat? Nije. Ima li podršku naroda? Ne pitaj. Pa koji, bre, onda Kristofer Hil može da ga sruši? I koji Đilas, Jeremić, Ponoš…..i šta ti ja znam, može da mu naudi? Sviđalo se to nekome, ili ne. Stvari prosto tako stoje.
Čudi me samo da to današnja opozicija ne vidi. Nekadašnja, mislim na Dosovce, je imala čime da se preporuči onima koji plaćaju. Imala je narod iza sebe, masu nezadovoljnog naroda, koji je podržavao. Ili prosto želeo promene. Današnja opozicija u susretu sa narodom nema ni skup. Ima nekolicinu građana okupljenih oko sebe, uključujući i radoznale slučajne prolaznike, i suvu želju da sruši Vučića. A da im pri tom neko i plati posao. Pa malo teže će to ići, u svakom smislu teže. Dakle aktuelni rušitelji, ni izdaleka nemaju snagu nekadađnjeg DOS-a, te tako Vučić može mirno da spava, i lepo sanja.
Uostalom, i dalje razumnima nije jasno koji je razlog rušenja Vučića? Šta je pogrešio? Šta nije uradio? Koga je oštetio, uključujući i državu kao najvažniju u priči? Kolika je brojka mrzitelja, a kolika pristalica Vučića? Sve to mora da se zna, pre nego što neko udari čekićem i kaže kriv je. Ili „gotov je“, kako su Otporaši vikali u doba Miloševića.
Ovako, sve deluje vrlo smešno. Jednoga dana će i sami priznati da su bili smešni. Kao što su i Dosovci priznali posle 5 oktobra da su novac zapadnih sila za rušenje Slobodana Miloševića iz Mađarske unosili u rukavima nekada popularnih perjanih jakni. Današnji opozicionari žude za tim da ih tuđa ruka dovede na vlast, priželjkuju perjane jakne, ali one izašle iz mode. Nisu u trendu, i ne nose se više.
Opozicija bi trebalo malo da prati modu, da ne ispada iz štosa. Ili da smisli nešto novo, šokantno, što će upaliti u rušenju Vučića. A da bi se nešto smislilo – treba da se misli, a da bi se mislilo- treba da imaš organ za razmišljanje, pa makar smislio i novu prevaru. Snagu Vučićevih argumenata preskačem, a nije za preskakanje.
05. novembar
