Opet smo „na čekanju“. Kao pametni telefoni. Koliko do juče smo čekali da počnemo da živimo, a danas čekamo eventualni policijski čas. Dakle, na početku smo priče. Taman smo dosegli vrh, a neko nas je šutnuo i mi se „sroljali“ na dno. Što ti je život. Ne znaš šta ti donosi dan, a šta noć. Znaš jedino da ti u poslednje vreme ništa dobro ne donosi, osim straha. Ukorenjenog straha od nepoznatog koje sutra može da razjapi čeljusti, i da te proguta.
Ponekad mi se čini da svet igra ruski rulet. Danas si živ, sutra mrtav. Bez nekog posebnog razloga, makar ne logično objašnjivog. „Jesi čuo? Umro komšija, a prekjuče smo pili kafu i dogovarali se da idemo na fudbal. Juče završio na respiratoru, danas umro“. Grešna mi duša, ne mogu da verujem u ovakve priče. Pa i da poverujem, nešto mi smrdi između redova, nešto neobjašnjivo, nešto što ne znam i ne razumem. Mnogo mrzim kada mi stvari nisu jasne, kada informacije moram da progutam bez razumevanja.
Na čekanju smo, rekoh. Čekamo „suđenje“. Da nam neko kaže kriv je, ili nije kriv. A nismo krivi, ni za šta nismo krivi osim zbog želje da želimo da živimo. Da koliko toliko normalno živimo, kao što smo živeli pre nešto više od godinu dana. Kažu, ne može tako. Mora drugačije. A nama se drugačije ne dopada, pa pokušavamo da ih prevarimo. Ispostavilo se da ne vredi. Razotkrili su nas, ofirali i stavili na stub srama.
Žurke su, kažu, krive za sve. Možda, ne sporim. Struka, svakako, bolje zna od mene. Ali, kako da zabraniš mladom čoveku da bude srećan i da živi? Kako da mu uskratiš ono, što mu po prirodi stvari ide uz mladost? Mora, kažu, mora inače smo nadrljali.
Mi smo svakako nadrljali, samo ne znamo sa koje strane će da nas strefi. Zato nam je ruski rulet postao uobičajena stvar. Čekaš da vidiš koga će da strafi. I uvek, iznova u sebi (da te ko ne bi čuo) ponavljaš: „Ćuti, nisam ja. Živ sam još uvek“.
A jesi li? Jesi li živ u neprekidnom čekanju i tapkanju u mestu? Da počne da radi ovo ili ono, da se otvore granice, da možeš na more, da ti deca normalno idu u školu, da možeš u kafić malo da džabolebariš i neoficijelno se družiš sa prijateljima, da odeš u teretanu, kod frizera, kozmetičara…….da uradiš ovo ili ono, a sve pobrojano spada u sitnice, koje život znače.
Neko nam je prošle godine ukrao život, bez upozorenja i najave, bezobrazno i drsko, poigravajući se čitave godine našim strpljenjem, osećanjima, strahovima, brigama, pa i golim opstankom ako baš hoćete. Kada kažem NEKO, ne mislim na nekog konkretno, mislim upravo na ono NEPOZNATO s početka priče, što nam pamet pomera, pa ne znamo na koju stranu da se okrenemo, i kako da se ponašamo.
„Propašće nam ekonomija, kaže predsednik Aleksandar Vučić, ljudi moraju da rade, da žive“. Najgore u priči je što nema krivca, što nikoga ne možeš da optužiš, pa da ti lakne na duši. Najgore je što nemaš koga ni da pitaš, da se posavetuješ, da znaš da nečija reč važi. Lutamo ko guske u magli, slušamo i ne slušamo šta nam se kaže, mučimo se ko loši glumci koji nisu kadra da odigraju scenu, i šatra živimo……..
„Ma udri brigu na veselje“, rekli bi stari. Ni to ne možemo,zato što nam je duša u međuvremenu umrla, pa nismo kadra ni da se izveštačeno veselimo. Da sačekamo bolje, pa da vidimo „šta će sutra da nam kažu“. I tako dan za danom čekamo šta će sutra da nam kažu.
Član Kriznog štaba Predrag Kon je juče rekao da, ako se ne donesu strožije mere, postavlja se pitanje ostanka medicinskog dela u tom štabu. I još je kazao da je situacija gora nego što je bila u novembru, jer su jasno uočene promene u sojevima virusa koji su sada zarazniji. Usput je napomenuo da je situacije u Beogradu katastrofalna i da će sistem pući, ukoliko se mere koje smatra blagima u ovom trenutku, ne pooštre.
Razumeli smo šefe. A jel možete da nas „streljate na dve na tri pa da idemo kući“ što bi reko Ciga. Umorismo se od upozorenja, zastrašivanja, panike i loših vesti……Te ako ne pomremo od korone, od muke i straha ćemo sigurno.
04.mart
