Čitam naslov: Haos u Utisku nedelje. Neko se usudio da javno pohvali Vučića. I to u emisiji Olje Bećković, gde su takve stvari gotovo Zakonom zabrenjene. Naime, politikolog Dušan Milenković je rekao: „Živi se dosta bolje ekonomski, plate su bolje od kada je predsednik Aleksandar Vučić.“ Reče i ostade živ, mada su mnogi na licu mesta, a i van lice mesta bili zgroženi i sablaznuti zbog njegove izjave.
Kako je Milenković kazao, pokušavajući da se vadi iz krajnje neprijatne situacije, Srbija je devedesetih godina bila u ratovima i ekonomski uništena do te mere da su plate bile oko 10 maraka, što danas nije slučaj.
Takođe je istakao da je Srbija danas otvorena ka celom svetu, te da su odnosi sa SAD značajno bolji nego ikad pre.Malo mu to bilo, pa hoće čovek i da pojasni:
“Neugodno mi je da branim Vučića, zato ću vrlo brzo da kažem da sam naravno išao po Srbiji i da idem po Srbiji, naravno da je ovo iz mnogih razgovora ne samo sa civilima, nego i sa ekonomistima koji nisu Vučićevi ekonomisti ako je to važno, i naravno da sam radio i gledao mnoga istraživanja koja imaju vrlo jasna pitanja kada se radi sa građanima, a to su: Dali živite bolje sada nego pre četiri ili više godina? I drugo pitanje: U kom pravcu ide Srbija? U oba pitanja, Vučić je konstantno u plusu”, rekao je Milenković.
Novinarka nije odustajala, pa ga je upitala gde je on to video da građani žive bolje, da li je video u realnosti?
“Išao sam po Srbiji i video. Da, žive bolje”, rekao je Milenković.
Crno mu se piše, ovom Milenkoviću. Hvali Vučića! Pa odakle mu ideja da išta pozitivno progovori o Vučiću u situaciji kada se neki trude i u sitna crevca da zavire, da iskopaju, pronađu, obelodane sve što je i pod mikroskopom teško vidljivo, kako bi Vučića ocrnili.
Sad to i nije toliko važno, važnije od toga je da smo narod koji dlaku menja, ali ćud nikako. Sad je Vučić, juče je bio neko drugi, a prekjuče neko treći. Sutra će na vlasti biti neko sasvim deseti. A pravilo će ostati isto. O onome ko je na vlasti, sve najgore. Kakve, bre, činjenice, kakvo objektivno sagledavanje, šta crno na belo – taj je apriori najgori i po di foltu svi treba da ga mrze. Jer oni, koji ga ne mrze, oni koji pokušavaju da gledaju i slušaju, i što je najvažnije vide – e oni su poltroni, uvlakači vlasti i botovi.
Dobro, ima i takvih, da se ne lažemo. Ima ih u ohoho broju. Ali ima i normalnih u glavi, koji imaju oči i uši, i što je najvažnije stav i korektno promišljanje stvari. Koji ne mogu da kažu: ja ne vidim ovaj autoput, ne vidim ovu fabriku, ne primećujem konkretne rezultate………a sve to ne vidim jer je Vučić zaslužan za to. A ako ponešto i ne vidim , kao što je taj nesrećni autoput za koji ne mogu da kažem da ga nema, ja mu onda pronađem falinku. Na tom ogromnom autoputu pronađem rupu, pa govorim o njoj, pa trtljam svakodnevno, pa serviram građanima na tacni kako taj autoput objektivno postoji, ali bolje da ne postoji jer ima rupu. Šta će nama autoput sa rupom, koja se – uzgred budi rečeno – ni izbliza ne primećuje. A Vučić je kriv, jer je napravio autoput sa rupom.
Što reče jedan moj kolega: Vučić nije moja šolja čaja, ali ono što jeste, jeste. Ne može da se sakrije. A to što jeste, i što ne može da se sakrije nama, građanima, pripada – a ne tom Vučiću, koga očima ne možemo da vidimo. Pa ko nas i tera da ga gledamo i gotivimo, dovoljno je iz pristojnosti da priznamo šta jeste, a šta nije. Što, naravno, podrazumeva i kritiku Vučića, kada je kritika na mestu. I kada govori o stvarnim propustima.
I da se razumemo, govorim o nama, ne o Vučiću i tome da li se živi bolje, ili ne. Tu vrstu zaključivanja ostavljam svakom od nas pojedinačno, da sedne, da razmisli da uporedi, i zaključi. Je li bolje, ili nije. I što je još važnije za kritizere: da krenu od pitanja šta bi oni, da su na Vučićevom mestu uradili. A ono što je najvažnije: kako bi to uradili?
Ne bih dalje da smaram, što bi rekli klinci, ali me ova naša osobina stvarno izluđuje.Pa mi, brate, sve mrzimo, mi nikada ničim nismo zadovoljni, nama nikada ništa nije dosta, kada nam neko da prst, hoćemo celu šaku. Zaboravljajući pri tom ko smo i šta smo, koliko smo kadra i koliko vredimo kao ljudi pojedinačno. Kada bi smo se, bar povremeno, pogledali u ogledalo – shvatili bismo što- šta o nama samima. Ali nećemo, nećemo da se gledamo, jer smo svesni šta bismo tamo ugledali. Mnogo nam je jednostavnije da gledamo u Vučića, i ponavljamo ko papagaji kako on ništa ne valja. I narod u to, u krajnjem poveruje. Jer, kako kažu psihijatri, sto puta izgovorena laž postane istina. A živeći u lažljivom svetu i pri tom gledajući samo sa strane, sami sebi možemo da potpišemo garanciju da ćemo stići – NIGDE.
15.oktobar