I ovogodišnjih četvrt veka od operacije Oluja – u Zagrebu i Kninu se slavi kao Dan pobede, a u Beogradu se obeležava uz paljenje sveća i komemorativne govore.
Prema nalazima Međunarodnog suda pravde, izveštaja UN tela i lokalnih nevladinih organizacija, u toj akciji je raseljeno više od 200.000 Srba, pripadnici hrvatskih snaga ubili su oko 80 civila koji su bežali u koloni traktora i automobila, a zabeleženi su brojni slučajevi uništavanja i pljačke srpske imovine.
Republika Srpska Krajina bila je nepriznata državna formacija nastala na prostoru Hrvatske za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji, na teritoriji Banije, Like, Korduna i Severne Dalmacije.
Vojnom akcijom Oluja, Hrvatska je povratila kontrolu nad ovom oblasti kojom su prethodnih godina upravljalo lokalno srpsko rukovodstvo uz podršku Beograda.
Većina srpskog stanovništva napustila je ovu teritoriju, našavši utočište u Srbiji i Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta koji čine Bosnu i Hercegovinu.
Bežeći u koloni dugoj desetine kilometara preko Bosne i Hercegovine ka Srbiji, izbeglo je više od 250.000 Srba, život je izgubilo ili se vodi kao nestalo oko 1.700 ljudi, naveli su iz Komeserijata za izbeglice Srbije.
Akcija Oluja trajala je od 4. do 7. avgusta 1995. godine.
Do kraja 1995. godine ubijeno je oko 400 Srba koji su odlučili da ostanu u svojim kućama, podaci su Helsinškog odbora za ljudska prava.
Ukupan broj žrtava i dalje je predmet sporenja Srbije i Hrvatske.
Haški tribunal osudio je 2011. generale Anta Gotovinu i Mladena Markača na po 18 godina zatvora zbog „Oluje“, ali su oni oslobođeni presudom Žalbenog veća.
Prema popisu iz 1991. godine, u Hrvatskoj je živelo oko 500.000 Srba, a danas ih je oko 150.000.
I to je to, u najkraćim crtama, 25 godina posle. Vreme prolazi, mržnja opstaje, a pokušaji izmirenja samo su bleda slika onoga, što bi trebalo da se dogodi. Jer, ako se ne dogodi jednoga dana, mržnja će se produbiti, izjedaće duše i jednog i drugog naroda, i napraviti još veći jaz među njima. A to nikuda ne vodi, koliko god ovakva teza bila neprihvatljiva za mnoge učesnike ovih strašnih događaja.
Obe strane očekuju da ona druga prizna zločin. Obe strane misle da je svaka ponaosob u pravu, a da ona druga treba da snosi odgovornost za počinjene zločine. Obe zaboravljaju da uvek postoji uzrok nečega.
Niko od nas danas ne zna šta je tamo stvarno bilo. Imamo brojke onih koji su ubijeni, nestali, izbegli…….Koristimo ih za svoju priču – srpsku i hrvatsku. I obe su priče teške, ali dijametrano suprostavljene jedna drugoj. Nema dodirnih tačaka, postoji provalija koju treba izbrisati.
Uvek postoji neka sredina, istina koja bi trebalo da bude kompromis. Nemoguće je da u priči ima samo dobrih i zlih momaka. Čije se uloge smenjuju. Dve verzije jednog te istog događaja objektivno ne mogu da postoje. A postoje ovoga časa. Pa, ili neko laže ili se neko u priči folira da želi kompromis i mir.
To potvrđuje i odluka Borisa Miloševića, potpredsednik Vlade Hrvatske iz redova Srpske samostalne demokratske stranke, da prisustvuje svečanosti u Kninu. Njegova odluka je izazvala brojne reakcije sa obe strane hrvatsko-srpske granice.
Iako je u postu na Fejsbuku dodao da je doživeo i ličnu tragediju – baka mu je ubijena neposredno posle Oluje – odluka da ode u Knin u srpskoj javnosti uglavnom je dočekana negativno.
„Nakon 25 godina potrebno je prestati s mržnjom, prestati s ratom“, izjavio je Milošević, obrazlažući odluku da kao potpredsednik nove hrvatske vlade i Srbin iz Hrvatske ode na centralni skup povodom Oluje 5. avgusta u Kninu.
Ko je kako obeležio ovaj dan, ne bih da prepričavam. Svako na svoj način i svako sa usađenim modelom istine u glavi, koji ne želi da menja. A kao želi da pruži ruku drugoj strani.
Treba li pružiti ruku, treba li se uzdići iznad nekih događaja i savladati loše misli u svojoj glavi, treba li progutati neke stvari zarad budućnosti novih generacija, treba li ili je, možda, izbor mržnja koja se iz godine u godinu samo podgrejava i vraća u prošlost. A prošlost, evidentno je, nije bila dobra ni za jednu ni za drugu stranu.
Istorija je učiteljica naroda, treba je poštovati. Pa dobro. A šta ako učiteljica ne govori istinu? Treba li je i u tom slučaju poštovati, samo zato što je učiteljica. I trpeti, možda ne zločine o kojima ona govori, ali razdor u duši, koji rađa veliko neprijateljstvo između dva naroda, koji su nekada bili jedno.
Narod, definitivno, nije kriv. Kriv je onaj ko je to jedinstvo razbio. A pošto njega ni jedna strana ne može da kazni, ajmo da se ponovo vatamo za gušu i satiremo međusobno na nov, savremen način. Ako je to opcija, alal nam pamet.
05.avgust
