Ode i ova godina. Ova baš ode, ko da nije ni bila. A i ono što je bilo, bolje da ga se ne sećamo. Da nam je neko prošle godine, kada smo jedni drugima poželeli srećnu Novu, rekao kakva će na biti mislim da bismo je preskočili iz zaleta. Pokazala nam je na delu da i od lošeg ima gore.
Svi su događaji tokom godine, dobri ili loši, pali u senku dotične „gospođe korone“. Zavladala je prostorima širom sveta, razbaškarila se i uterala nam strah u kosti. Najpre iznenađeni i prepadnuti nečim što nam je nepoznato, potom uplašeni, postali smo na kraju prilično ravnodušni prema njoj i navikli se da je tu, sve dok ne ode kako je i došla.
Nijedne vesti u medijima od marta naovamo nisu počele nečim drugim, osim informacijama koliko je danas novoobolelih, na respiratorima i preminulih. Zazirali smo na početku od onih koji su zaraženi koronom, da bismo danas ladno primali informaciju kako je taj i taj dobio koronu, pa čak i informacije o preminulima kojih je dosta, ali šta se tu može. Tako je kako je.
Bili su i izbori, u međuvremenu, ali ko još o njima razmišlja. Izabraše se, SNS je ponovo na vlasti i toliko o tome. Ni opozicija se nije previše žestila, kako to obično čini, nije zapomagala zbog pokradenih izbora, nije odveć kritikovala, ništa se od , za normalno vreme ponašanja, nije dogodilo. Bavili smo se koronom i „da smo mi živi i zdravi“ filozofijom.
A tek leto, tek ono nije bilo. Bilo je sunca, doduše, lepog vremena koje kazuje da je godišnje doba leto, i ništa drugo od uobičajenih letnjih aktivnosti. Posebno ne godišnjih odmora i putovanja na koja su mnogi navikli. Gde da putuješ kada su granice zatvorene, kako da se makneš iz mesta kada su ti zabranili, da se opustiš pod maskom i na distanci. Ma idi bre, ko će time da se bakće i da troši pare ni na šta.
Deca su kobajagi išla u školu, kobajagi su nešto učila i družila se kobajagi onlajn. Ma vraga jesu, nema ništa od takvog učenja, ali ajde da ne rušim iluzije i ocene nadležnih da je sve prošlo u najboljem redu i da su svi u priči srećni i zadovoljni. Mnogo volimo da budemo srećni i zadovoljni kobajagi.
Institucije u kulturi se, sudeći po pisanju medija, ubiše od posla organizujući sve onlajn. Ne bih da zalazim u detalje i ogoljujem stvarnost, ali i taj deo je načisto kobajagi.
Mnogo toga, međutim, nije kobajagi. Stvarno je i grozno. Ne mislim samo na oboljevanja i umiranja od korone, mislim i na muke svih onih koji su ostali bez posla, a samim tim i bez para u džepu. Pomogla država, nije da nije. U mnogim zemljama u okruženju ni toliko nije, ali mala pomoć ne može da bude rešenje. Liči mi na jednokratnu pomoć socijalnim slučajevima koja znači, a ustvari ništa ne znači.
Da ne bude samo da kukumavčim i žalim se na odlazeću godinu i ljutim na koronu, koja nam je upropastila živote – moram da kažem da nam je u ovoj godini ponešto i donela. Cimnula nas je iz života u kojem nas je gradivo načisto ponelo i u kojem smo hrlili u neslućene visine. Bacila nas je na patos i naterala da drugačije razmišljamo o životu i događajima u njemu. Da razlučimo šta je važno, a šta nije. Šta treba, a šta ne treba i u krajnjem šta može, a šta ne može. Naterala nas je da malo više brinemo o svojima, i onima koji su nam u okruženju, da više posvetimo pažnje svima koje smo zaboravili i prema kojima smo se ponašali po nekakvom šablonu – bez empatije i istinske brige i ljubavi. Ljudsko u nama je probudila, koliko toliko.
Možda je ova godina nauk za sve nas. Da se vratimo sebi i ljudskim vrednostima koje smo zaboravili pred najezdom mase onih, koje u životu predstavljaju trinaestu rupu na svirali. Da počnemo da se „viđamo“ najpre sa svojima i upoznamo ih bolje, da čoveku, ko god bio, posvetimo više vremena i pažnje, no što smo činili ove, prošle, i više godina unazad. Da budemo ljudi, što bi rekao patrijar Pavle.
Živo me zanima jesmo li naučili lekciju i hoćemo li je u narednoj, i svim narednim godinama primenjivati u praksi, što bi se reklo. Hoćemo li biti isti ili drugačiji kada za koronu zvoni kraj. Ili ćemo jedva čekati da razulareno krenemo da nadoknadimo sve što smo u međuvremenu propustili, da se vratimo starima u sebi, i nastavimo gde smo stali.
Lično ne bih volela da se to dogodi. Gledano iz mog ugla – 2020 nije propala. Ona nam je bila škola života, koju smo pohađali uživo, ne onlajn. Pa ako ništa nismo uspeli da naučimo, onda za nas stvarno nema pomoći. Bojim se samo da, ukoliko padnemo na ispitu, popravni ne bude još teži i gori. Ne bi se zvao korona sigurno, ali bi nas pod nekim drugim imenom žešće ošamario. Zato bi, čestitajući Novu 2021 godinu, valjalo da ozbiljno razmislimo šta ćemo jedni drugima poželeti. I da želeći debelo promislimo hoćemo li još, i nemoguće, ili želimo samo ono što već imamo.
31.decembar
