Ko o čemu, baba o uštipcima, a zvaničnici o medijima. Kad god nemaš koga da okriviš za nešto, tu je rezervni krivac – mediji. Država koja ih guši, ali i oni sami koji su podanički raspoloženi.
Ambasador SAD u Srbiji Entoni Godfri rekao je nedavno da su „nezavisni i slobodni mediji najbolji lek za bolje zdravlje demokratske budućnosti Srbije“ ali i da su SAD „veoma zabrinute“ zbog stanja medija u zemlji.
„U nekim zemljama predstavnici vlasti pokušavaju da kontrolišu medije, ograniče protok informacija i sakriju probleme. Možda sa željom da stvore lažnu sliku i umanje značaj pretnje od novog virusa ili da prikriju korupciju ili ekološke katastrofe. Ili žele da ograniče mogućnosti novinarima da kritikuju odluke vlade, ili im je cilj ograničavanje slobode govora i veroispovesti“, naglasio je dodavši da „takva strategija može da ima tragične posledice“ jer „istina uvek izađe na videlo“, naglasio je Godfri, ne izuzimajući iz priče i svoju državu SAD, koja boluje od slične bolesti.
Sve je u pravu gospodin Godfri, što će reći – nije otkrio toplu vodu, niti izmislio rupu na saksiji. Znamo mi odlično da prikrivanje informacija podriva poverenje građana, kao i samu demokratiju, stabilnost, pa i bezbednost. Nasuprot tome, stvara mogućnosti za korupciju i razne zloupotrebe. Sve to znamo, jedino što ne znamo je- kako da se tog zla ratosiljamo. Kako da budemo slobodni, objektivni, nezavisni i nepristrasni novinari?
Stanje u medijima, najšire gledano, je godinama isto ili slično. Smeta pomalo kritika isključivo na račun državnih medija, koji su „u službi aktuelne vlasti”. Pogrešna teza i pogrešna konstatacija. Svi odreda su u službi nekoga, ne samo državni mediji. U službi onoga, ko dreši kesu i daje im novac za plate zaposlenih i opstanak. Jeli to država, neko drugi ili treći – zavisi od situacije, odnosno zavisi od „gazde” koji pare daje. Pokušaj majci da se ponašaš drugačije od onoga „što ti gazda kaže”, (ovde mislim na finasijera), pa ćeš videti kako se prolazi.
Nerviraju mediji na ovim, ali i svim drugim prostorima, koji su sebe samoproglalsili slobodnima i koji se rugaju onim drugim, „od države zavisnih medija”. Slobodni su samo od države, ali su robovi nekom drugom, a taj neko drugi po pravilu radi protiv njihove države. I onda su takvi mediji carevi, slobodnjaci, hrabri, pišu ono što siroti zavisnici ne smeju, i diče se time što pišu.
Niko nikada ne reče ko su i čiji su. Jer nečiji mora da su, novac ne pada s neba. A i treba da se zaradi “pošteno”. I zna se u takvim medijima kako se zarađuje. Ali takve medije građani nikada do sada nisu prozreli, nikada nisu ušli u suštinu njihovog delovanja i opstajanja, ali su ih zato gotivili jer pišu drugačije. Nema veze što to drugačije ne mora da bude istina, važno je da je drugačije, bitno je da se izgovorilo ono, što drugi ne smeju.
Da se razumemo, uvek je tako bilo, i uvek će tako biti. Sloboda medija je da i jedni i drugi pišu isto, da ono što izgovaraju bude istina. Jeste li razmišljali nekada o tome? Da je istina jedna, da nema više istina. Pa kako onda, danas, može da postoji više istina? Tako što svako od medija istinu vidi kroz objektiv svog gazde, a objektivi se razlikuju. Neki uveličavaju viđeno, neki smanjuju, a neki se bogami i zamutili, pa se kroz njih ništa ne vidi.
Ambasador SAD u Srbiji Entoni Godfri je potpuno u pravu. Ali bi prvo trebalo da raščisti svoje dvorište, pa onda pređe u tuđe. Ali, može mu se, može mu se i da ga mediji (neki mediji) prenesu u celini jer drži lekciju vlasti u Srbiji, a da se drugi i ne osvrnu na ove njegove izjave. Eto, to je ta sloboda medija, i toliko o njoj.
8.Novembar
, pa ćeš videti kako se prolazi.){kind=link}