Znamo li mi uopšte šta je život, ili se samo pretvaramo da znamo? Jesmo li se ikada osvrnuli oko sebe i bacilli pogled na tuđe živote, jesmo li ikada osetili trunkicu onoga, što osećaju drugi?
Gledaš i slušaš čoveka u poodmaklim godinama, čija je kuća otišla na doboš zbog dugova, čija je majka smeštena u dom jer nema gde, a on ostao na ulici da se snađe, kako zna i ume. Slušaš njegovu priču – kako mesecima spava na autobuskoj ili železničkoj stanici, na klupi u parku u nekom haustoru. Pitaš ga, a šta jede? Kada mu neko nešto da, kaže, ili kada uspe da pronađe hranu u kontejneru.
Nosi tri torbice sa nekim stvarima sa sobom,nosi ceo svoj život u te tri torbe. Tu je i par kutija sa lekovima. Bolestan je, kaže, mora da pije lekove, pa kad ima pije ih, a kad nema – trpi.
Hoće da mi pokaže neke papire koji su,kako kaže, potvrda za sve ono o čemu govori. Neću, odgovaram mu, neću jer mu vidim u očima da ne laze. Muškarac u poodmaklim godinama koji nema ni 50 kilograma, a ima suze u očima…..ne može da laze. Ili, makar, ne može baš toliko da laže.
Pitam ga je li tražio pomoć. Jeste, odgovara, dali su mu 5000, ali to je malo vredelo za sve što bi mu trebalo. A treba mu, počev od dokumenata koje mu je neko ukrao, jer je mislio da je to novac, pa sve do krova nad glavom koji, svestan je toga, nikada više neće imati.
Hteo bi da prespava jednu noć u krevetu, makar jednu u nekom prihvatilištu, da se odmori……mnogo se umorio, objašnjava mi. Umorio se od života, od muke, od očiju ljudi koji ga gledaju sa prezirom, umorio se od svih koji ga ne razumeju i posmatraju ga kao ljudski otpad, kao nekog ko bi nešto i mogao da uradi sa svojim životom. Umorio se od
objašnjavanja, od ponižavanja, od zatvorenih vrata, od ljudi koji ga gledaju a ne vide ga, od rečenice “nije tu, na sastanku je” I “dođite neki drugi dan”.
Neko mu je rekao da ode do novinara, da ispriča novinaru svoju priču, pa će se valjda neko, kada čuje, sažaliti na njega. Ne vredi, kažem mu, ne vredi……ti ćeš plakati, ja ću napraviti tužnu priču, narod će biti tužan pet minuta dok je čita, i zaboraviće na tebe za deset. Ne vredi. Ni novinare više niko ne sluša, ne čuje i nije ga briga za njihove priče.
Da pokušam da budem kopča, pomislih, između NJEGA I NJIH, koji ga ne čuju. Uhvatih se za telefon, umesto za priču, pa krenuh. Jedan, drugi, treći…..svi oni koji su mu zatvarali vrata uđoše u priču nas dvoje – njega nesrećnika, i mene novinara. I biće smešten u prihvatilište za odrasle. Pa posle, posle će – obećaše – da vide šta će s njim.
Steže me svojim ko zna kada opranim rukama, ljubi mi ruku i plače uz bezbroj hvala i bezbroj blagoslova upućenih meni. Jesi li gladan, pitam. Pa ja sam uvek gladan, odgovara mi. Dajem mu da nešto sebi kupi da pojede i rastajemo se – on sa suzama u očima, ja sa mukom u duši, od koje ni sada ne mogu da se oslobodim. I uz poruku da se javi, ako ga slažu i ne urade ono, što su obećali.
Laže li ovaj čovek, svejedno mi pada na pamet, pošto je otišao. Ne može ovoliko da laze, odgovaram sebi. Sve i da laze, oči ne lažu. A ako čoveka gledaš u oči, u njima možeš sve da vidiš. A on me je sve vreme gledao pravo u oči, govoreći o svojoj muci, kao da je pogledom želeo da udari pečat na priču.
11.Avgust
