Savet za štampu Republike Srbije za šest meseci registrovao 5 hiljada 715 tekstova kojima je prekršen Kodeks novinara. Pa bravo, poplava prekršaja, vidljivih na svakom koraku. Vidimo ih i mi, koji se nešto razumemo u novinarstvo, a što se građana tiče – listovi koji krše kodeks tvrde da građani baš vole to što oni pišu, i način na koji to čine. Ne znam da li građani vole, ali urednici sigurno, jer smatraju da im to donosi veći profit. I naravno da im donosi, zahvaljujući onima koji sve to gutaju bez vode.
Kodeks je najviše kršio dnevni list Alo, drugi je Srpski telegraf, a treći Informer. Tradicionalno najmanje prekršaja počinili su listovi Danas i Politika.
Najveći broj prekršaja je zbog istinitosti izveštavanja, zatim zbog senzacionalističkih i uznemirujućih sadržaja (posebno na naslovnicama), uvredljivih reči, pornografskih sadržaja i naslova koji nemaju veze sa tekstom. I sve sa izgovorom: čitaoci, slušaoci, gledaoci to traže. A samim tim što oni traže i kupuju proizvod, ja punim džep. Mislim ne ja, već vlasnici medija.
Za nakardno novinarstvo najćešće krivimo političare. Jesu oni pomalo krivi, posebno ih ponese gradivo u predizbornoj kampanji, ali nisu jedini krivci. Centralnu ulogu imaju – oglašivači, ekonomski centri moći koji diktiraju tempo i manipulišu medijima. Nakaradno novinarstvo žele vlasnici, pritisnuti trkom za profitom, agencije koje plasiraju oglase u masovne medije i koje drmaju njihove sudbine. A narod guta, kao što rekoh, ono što mu je servirano. To vam je poput one reklame za Fordov automobil: možete uzeti koju god boju hoćete, ako je to crna.
Zbog nakaradnog novinarstva zamerke se upućuju i vlasnicima privatnih medija. Ne s punim pravom, zato što i vlasnici medija imaju svoje pravo. Ko sam ja da određujem privatniku kakve novine
želi da proizvodi? On je uložio novac, i želi profit. Ako profit donose senzacije, a gubitak ozbiljne vesti, ko vlasniku može da zabrani da objavljuje profitabilno? Molim lepo i doviđenja kritičarima i promorerima ozbiljnog novinarstva.
Bez obzira na sve, o objektivnom i nezavisnom novinarstvu se treba govoriti i danas, u okolnostima u kojima ti se čini da je sve otišlo do đavola. I kada se, pored svega pobrojenog što novinarstvo srozava, srećemo sa još jednom pojavom: danas svako može biti novinar. Ama baš svako, imajući u vidu da postoje nebrojene mogućnosti kreiranja i slanja poruka. A društvena odgovorsnost za izgovoreno – isparila. Nema je.
Mediji su – tako su barem mene nekada učili – mehanizam, koji kontroliše tri stuba vlasti: zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Bez tog kontrolnog mehanizma, demokratija je ozbiljno ugrožena. Zato je građanima potrebna informacija na osnovu koje će moći da donose odluke. Ne da im levkom sipamo u glavu gotove istine ovoga ili onoga, već informaciju, suvu informaciju (ako danas uopšte znamo šta to znači), koja će im pomoći da misle, razmisle i odluče.
Postoje li danas takvi mediji koji će širiti kvalitetnu informaciju i time ispunjavati svoju društvenu ulogi? Ne znam, nisam sigurna, nemam odgovor na pitanje. Makar ne ovako javno.
Mislim, a danas ima mnogo zagovornika te ideje – da je jedan kvalitetan javni servis jedini izlaz. Javni servis koji bi se finansirao javnim sredstvima i koji će služiti javnosti, a javnost će ga nadgledati. Skeptik u meni odmahuje glavom i kaže: „Htela bih to da doživim“.
Vraćam se na početak i na 5 715 tekstova u kojima je za šest meseci prekršen novinarski kodeks. Ko je kriv zbog toga? Pa niko. Svi su radili svoj posao i za to dobijali pare. Voljno ili bezvoljno, sasvim je svejedno. Ljubi se u ruku onaj, ko pare daje. Pa ako građani žele zaista kvalitetnu informaciju, moraće da plate. U protivnom – gutaće sa trpeze ono što im je servirano – i iz dana u dan, pored bezbroj medija, biće totalno neinformisani. A zna se šta znači neinformisanost, barem mislim da se zna.
10. februar
