“Društvena polarizacija dostiže maksimum, tenzije su velike, mnogo je neodmerenih reči, diskvalifikacija i diskrediticija, a na novinarima se prelama taj rat rečima”, prokomentarisao je pre par dana Veran Matić napad na novinara Daška Milinovića, koji je kako kaže na neki način bio i očekivan.
Takvi napadi, i u najgorem slučaju ubistva koja su se događala proteklih godina, postaju sve učestalija pojava. Bez ozbiljnijih pokušaja da se to na neki način spreči i da se stvari dovedu u red.
Napadi i ubistva su nešto što je krajnja mera onih, koji sa novinarima žele da se razračunavaju. Malo ko govori o pojavi, koja prethodi ovakvim obračunima, i “uzimanju stvari u svoje ruke”. A to su pritisci, pritisci na novinare koji su svakodnevna i, nažalost, pojava koja se unormalila na našim prostorima. Pritisci svakojake vrste zbog kojih, ne samo da novinari ne mogu profesionalno da se bave svojim poslom, već na neki način trpe i “politički mobing”.
Ako se neko od političara, ili važnih ljudi u državi usudi da te pozove i krene sa pitanjem “slušaj ti”, ili “zašto si”, ili “ko ti je dozvolio”, ili “zbog čega nisi”……..a da ti posle toga bivaš prinuđen da se ponašaš po pravilima dotičnog, kršeći pravila svoje profesije, šta je to onda nego mobing.
Naravno, novinar može da se ogluši o ovakve stvari, ali u tom slučaju mora da “bere kožu na šiljak” i bude spreman da stoički podnese sve što ga u nastavku čeka. A ne čeka ga ništa dobro. Ponajmanje razložan razgovor sa osobom koja od njega nešto traži, jer takve osobe imaju moć u rukama koja im dozvoljava da su u startu u pravu i da im se sve može.
Nija ova pojava od juče ili prekjuče. Traje to više godina unazad, i što vreme odmiče, pojava je sve groznija i rigoroznija. Bila bi ona i smešna u pojedinim situacijama, da nije opasna. Opasna po novinara, razume se – i destruktivna po njegovu profesiju.
Građani se, neretko, žale na loše novinare. Imaju pravo, zato što među građanima ima mnogo ljudi koji razumom, pa i golim okom vide koliko se je novinarstvo danas srozalo. Vide i kažu to što vide. A novinari ćute, i najčešće se glupo pravdaju, kako im se istina ne bi obila o glavu.
Male plate, nikakva prava, još nikakvija zaštita od strane bilo kog novinarskog udruženja – stvara plodno tle za , ne samo napade na novinare, već i za potpuno uništavanje novinarske profesije. Novinari se pretvaraju u “bedna piskarala”, produkuju tekstove nad kojima im je muka i trude se da ih dva puta ne pročitaju, jer bi tek tada bili u problemu sami sa sobom i guraju dalje, do penzije ili bega u neku drugu profesiju. Kakva god bila, samo ne novinarska.
Najstrašnije u priči je što se ovakva praksa usađuje u glavu mladim novinarima, početnicima, koji je prihvataju kao nešto normalno, i nesrećnici misle da tako treba i da je to novinarstvo. Ponosni, jer rade u nekoj medijskoj kući (pa još ako je televizija) furaju napred u pogrešnom fazonu i ispiru mozak širokim narodnim masama svojim, nazovi novinarski prilozima.
Tužno, da tužnije ne može biti. Za novinare matorce, jer srozani do dna završavaju svoj radni vek stideći se da priznaju da su novinari, ali i za one mlade ljude koji su završavali škole i u praksi stekli nakaradnu sliku o novinarskom radu.
Ne vidim ja da može drugačije u ovom trenutku. Jok, ne vidim. Sve dok se neko usuđuje da ti deli lekcije šta i kako treba da radiš. Ti si onda sluga, a ne novinar. A zna se šta sluga kaže: da šefe, tako je šefe, kako vi kažete šefe………
20.april
