Gradski Portal 018 – 09.04.2019
Savetnica za medije predsednika Srbije Suzana Vasiljević izjavila je juče da u Srbiji pojedini novinari tvrde da su nezavisni a idu na mitinge opozicije.
„Niste novinar ako idete na proteste gde se šalje odredjena politička poruka“, rekla je Vasiljević za televiziju Prva.
Ona je kazala da na trenutnoj medijskoj sceni postoji polarizacija i mediji koji su ili za vlast ili su protiv vlasti.
„Postalo je potpuno sramno ako neko ko izveštava ne podržava nijednu stranu“, rekla je Vasiljević.
Potpuno tačno, i apsolutno istinito. Ali ništa novo i ništa neobično za ove naše prostore. Oduvek je tako bilo, i izgleda da neće skoro biti drugačije. Mediji su slika i prilika sistema u kojem žive. A što bi se razlikovali? Nisu ludi. Stvari se kod novinara odvijaju na isti način na koji se odvijaju i kod drugih profesija. I u drugim oblastima.
Krenimo od vlasti i visoke politike. Svi oni, koji nisu uspeli da se na ovaj ili onaj način „uguraju“ u vlast, oni su opozicija. I to žestoka opozicija. Oni nisu razumni kritičari sistema i vlast, kakva bi opoyicija po definiciji trebalo da bude. Oni su ozlojađenji, kivni, besni, ponekad i nekontrolisano razulareni kritičari, zato što u sebi ne nose razumnu kočnicu. Pa zbog toga imamo testere, bonseke, batine, otrovne uvrede…..i sve ostalo što uz to ide uz profil opozicije u Srbiji.
Po vojničkoj vertikali gledano – tako se stvari odvijaju i u nižim segmentima društva. Imaš one, koji su postali članovi vladajuće stranke, na vreme se učlanili ljudi, stekli stranačku reputaciju i ugrabili neko mesto ili mestašce u sistemu. Oni bi za vlast i rođenu rođenu majku prodali. I nisu od velike vajde vlasti, ali vlast nikako to da shvati i neguje ih i zaliva, a njihovu vrednost shvati tek kada više nije vlast, i kada „ljubimci“ postanu nečiji tuđi ljubimci. Sve u svemu, njima uvek lepo.
S druge strane imaš one, kojima je sve to za malkice izmaklo iz ruku, nemaju ništa od gore navedenog…..i šta im preostaje? Pa da mrze vlast, do neke nove vlasti kada će pokušati na vreme da se „uvuku“ u redove. Stekli iskustvo, u međuvremenu, neće oni više da se pređu ko prošli put. E ovi su su pristalice gore navedenih sa testerama i bonsecima.
Sve se to reflektuje i na novinare, razume se. Jedni ugrabili na vreme, pa postali direktori ili nekakvi urednici u medijskim kućama, a kad su to postali onako kako su postali, šta će drugo nego da viču „Živela vlast“. Jer ništa drugo od kvaliteta, sem vikanja, nemaju. Ostali, koji nisu uspeli, a koji žele da uspeju kao i njihove kolege, na vreme se prestrojavaju vičući „Dole vlast“, jer im je to jedina prilika da budu „neko“, ukoliko ovi dole dođu gore. A da bi ovi dole stigli gore, kolege novinari koji im drže tercu, moraju mnogo glasno da viču. Sve dok im vikanje ne upali. A palilo je u prošlosti, da se ne zavaravamo da nije, palilo je itekako to vikanje i arlaukanje.
Mnogo prosto, nema tu nekakve naročite filozofije. Samo što u svemu tome, bar kada su novinari u pitanju, postoji još jedna pojava. Novinarska opozicija je mnogo ostrašćena i svojim pravom smatra pravo da kaže sve što misli, da iznese svoj stav i okiti ga odvratnim vokabularom i groznim etiketiranjem. Nadrljao je svako ko pokuša da im se suprostavi, jer u tom slučaju imaju i o njemu „što šta da kažu“. ( Ustaljeni termin danas Vučićevi botovi, nekada su to bili ostaci starog režima).
A svi odreda, gore navedeni, se kunu u narod. Svi oni nešto rade za narod, bore se za narod, ginu za narod. Malo sutra to rade. Ginu za sebe, koristeći narod, a narod nikako to da ukapira ni posle dve i po decenije. Narod je, zapravo, oružje u rukama ostrašćenih manipulatora. Nije mi samo jasno kako narod ne kapira igru. Kako ne digne ruke od svih i ode, recimo, da sadi cveće u svojoj bašti, umesto što pruža podrške raznoraznima. Jer, ako zasadi cveće u bašti, ono će procvetati, pa će mu biti lepo, barem u bašti. Ako se bakće politikom i podupire sve koji to ne zaslužuju, dobiće jedno veliko ništa, a može i ništa na kvadrat.
9.April
