Kažem neću, a onda me ponese gradivo i podstakne neki konkretan slučaj i ja ponovo o nama – novinarima sa večnim pitanjem: aman, šta nam se to dešava? Jesmo li načisto poludeli?
Neko je snimio na ulici video zapis, pa je taj video zapis poslao medijima, pa je objavljeno u medijima, a i na društvenim mrežama, pa je izazvalo lavinu, uobičajenih za ove prostore, komentara……i priča postade top i broj jedan. A reč je, samo je reč o jednom petogodišnjaku koji je se na ulici opirao odlasku kući ( jer mu je verovatno bilo lepo) i vikao udarajući nogama o pod : mama neću kući, neću…….. mama polako odlazi od njega, verovatno birajući to kao najvaljaniji metod da ga “dozove pameti”. Kako on nije hteo da pođe za njom ona se vratila po njega, a onda je on krenuo da beži na suprotnu stranu, ka prometnoj ulici gde su ga zaustavili neki prolaznici.
I to je sve. Ali nije sve, to je tek početak. Priči nema kraja na ovu temu: Izdevetaj ga ko vola u kupusu, pa će videti hoće li sledeći put tako histerisati. Pa onda: Ja bih mu momentalno odvalio šamarčinu, onda bih ga odveo kući, dobro istukao, i još bi bio kažnjen. Ili: Zatvoriti ga u podrum. Ili: Razmaženo histerično dete, propustila bih ga je nekoliko puta kroz šake, ne bi mu palo na pamet da A kaže. Ili poentiranje: Mene su tukli i ja sam sad to prenela i na svoje dete. Uostalom u Bibliji piše da ukoravaš dete prutom, gde ćeš dalje.
I sve to sada nije važno, važno je da je mama u očima naše javnosti loša mama, a dete histerično i nevaspitano. I važno je da je nadobudna snimačica i (uh što mi teško da izgovorim novinarka) zato ću reći pisačica teksta pokvarila život nekim ljudima, koje danima razvlače i komentarišu njihov život. Bez razloga i povoda. Ajd da je „pametnica” uslikala lopova kako obija zlataru, ili tuče devojku, ili maltretira prosjaka, kamenicom gađa psa, izlog…….. ne mi se ne mešamo u takve stvari, pored njih prolazimo mrtvi ladni, ili se pravimo mrtvi ladni. Dok od banalnih i bezazlenih stvari pravimo priče za Pulicera. Zapravo samo mi mislimo da su za Pulicera, a one su zapravo za kantu za đubre.
Na ovom primeru se vidi kolika je moć medija. Da svojim pisanijama pokrene javnost naovamo ili naonamo, da joj preobrati mišljenje i na jedan perfidan način natera da bude uključena. Neki novinari danas zapravo organizuju gladijatorske igre. A narod se navuko, jer se navikao na nasilje, promiskuitet, pljuvanje, krv. I što je najgore, uživa u tome. Glavni zadatak je da se arena održi punom i da je ono što se dešava u njoj dovoljno provokativno da bi se sa sedišta moglo komentarisati, gađati, zadovoljiti iskonska potreba čoveka da “palamudi” o nečemu o čemu pojma nema, bez odgovornosti.
E, to je to…..mi mnogo volimo da „palamudimo” o nečemu, o čemu pojma nemamo bez griže savesti i trunke odgovornosti. Savremeni tip novinara je to otkrio i koristi maksimalno. Pa tako svi zajedno palamude i srozavaju se do dna, pa i ispod njega.
Nikome, naravno, na pamet ne pada da pokuša obrnuto. Da narod navuče na nešto što je dobro, iz čega će učiti i saznavati, što će mu u krajnjem biti od vajde. Sasvim je besmisleno da po ko zna koji put ponavljam da su mediji nekada imali edukativnu funkciju, i da nije tačno da u to vreme nisu bili „konzumirani” u dovoljnoj meri. Gledalo se, slušalo, i čitalo. A nije bilo senzacija, skandal, čudo neviđeno.
Svesna sam toga da će mnogi mladi ljudi sada reći: Ovu pregazilo vreme. Nije me pregazilo vreme, vreme i nagomilano iskustvo mi samo kazuje da smo otišli do đavola, i baš mi je žao zbog toga. Žao mi je što su novinari saučesnici u odlaženju do đavola.
20.oktobar
