Teško nama s nama, rekla bih. Neizlečivi smo mrzitelji i nepoprvaljivi negativci. Nama polazi za rukom da i u najlepšim stvarima, pronađemo nešto ružno. I da to ružno forsiramo i trudimo se da što veći broj ljudi oko sebe zatrujemo, ako ikako može.
Obradovala me je vest da se predsednik Srbije Aleksandar Vučić sastao juče sa najboljim teniserom sveta Novakom Đokovićem.
„Nikada se nije desilo da sve sekretarice, svi kuvari, kuvarice dođu da vide Đokovića“, kazao je Vučić Đokoviću, aludirajući da ovoliko prisustvo zainteresovanih nije viđeno ni kada su dolazili poznati političari poput Angele Merkel.
„Nikada nešto ovako nisam video. Neko mnogo veći od nas je došao, neko mnogo značajniji. Želim da kažem jedno veliko hvala što ste danas ovde, što ste uvek uz naš narod. Ovo se nikada nije desilo, da novinari stoje u tri reda, to govori šta predstavljate našem narodu i Srbiji… Hvala za veliku borbu u Australiji“, dodao je predsednik Srbije.
„Osetio sam potrebu da vam se zahvalim na podršci koju ste mi pružili, kao i sve državne institucije, za vreme nemilih događaja u Australiji. Iako sam bio sam u pritvoru, suočen sa mnogo i problema i izazova, nisam se osećao usamljeno, jer sam imao podršku porodice, bliskih ljudi, prijatelja, ali i čitavog srpskog naroda, dobronamernih ljudi iz regiona i sveta, koji su pokušali da mi olakšaju situaciju“, rekao je Đoković.
Istakao je da sâm predsednik, kao i država nisu imali obavezu da mu pruže podršku kakvu su pružili, niti se to podrazumeva, ali se poštuje, ceni i ne zaboravlja.
„Zauzeli ste se i stali iza mene i sebe stavili u kompromitovanu političku poziciju, u okviru međunarodnih odnosa, i zato sam izuzetno zahvalan. To ću pamtiti“, rekao je Đoković.
Sve ovo je meni prijalo da čujem i vidim. Dva velika čoveka u poslovima kojima se bave – zajedno, puni međusobnog razumevanja i lepih reči, koje retko čujemo. Ubrzo sam shvatila da – ili ja ne čujem i ne vidim dobro, ili su tamo neki ljudi stvarno malo zastranili u razmišljanjima, usmerenim upravo ka onom što je loše, kako rekoh na početku priče. A loše je to što se naš najbolji teniser sastao sa čovekom koga pojedinci jednostavno mrze. Zašto mrze Vučića, dobar deo njih i ne zna da objsni, ali mrzi. Mrzi po di foltu i bez razdvajanja opšteg od ličnog. Pa će sada ti isti početi da mrze i Đokovića, jer je sedeo sa Vučićem. Kao što su ga kritikovali kada je gubio mečeve.
Ništa ja ovde ne razumem, pa da me ubiješ. Ne razumem dokle ćemo sami sebi da kopamo jamu i dokle ćemo da sejemo zlo oko sebe. Dokle ćemo politikom da bojimo svaki segment života, i hoćemo li jednom u životu da prekinemo sa istorijskom navikom da sahranjujemo svakog svog vođu.
Volela bih da znam ko bi odgovarao mrziteljima i ko je taj lik, koji bi bio po meri svih. Ili, makar, po meri onih koji mrze. Ako mislite da bi Ponoš, ili ko god drugi na Vučićevom mestu sutra, bolje prošao, grdno se varate. Zato što ovde na ovim našim prostorima nije u pitanju Vučić, Milošević, Tadić ili Ponoš – u pitanju smo mi. Pardon, neki od nas. I ti neki su uvek isti neki. Večna opozicija svakoj vlasti, čak i sebi opozicija.
Ajd prelistajte malo stranice života unazad, pa se setite koliko smo svakog od vođa ove zemlje mrzeli. I koliko smo se trudili da mu skinemo glavu, do istinskog smaknuća. Pa je li moguće da baš niko u istoriji Srba nije valjao? Je li moguće da su na čelo zemlje dolazili uvek najgori, pa je naša sveta misija bila da ih maknemo?
Vraćam se na Novaka i Vučića. I na susret njih dvojice.Lep trenutak i gest obojice. Lep za normalne ljude. A oni drugi bi trebalo da se zabrinu nad sobom. I nad svojim zdravljem.
04. februar
