Situacija sa koronom u Srbiji se donekle stabilizovala. Pod kontrolom je, ali nema opuštanja jer bi moglo ponovo da nam se dogodi ono najgore. Otprilike ovako postojeće stanje ocenjuju strunjaci. Mi odahnemo, kažemo “Hvala bogu” i mislimo kako ćemo se uskoro i tog zla ratosiljati. Sve dođe i prođe. I dobro i zlo, pa i korona.
A nije dobro, uopšte nije dobro ako se čovek udubi u razmišljanje. Broj obolelih, onih na respiratorima i mrtvih – na žalost – nije slika preseka stanja, kako ga zovemo. Presek stanja bi trebalo da obuhvati i kolateralnu štetu koju je proizvela korona.
Preskočila bih zdravstvo ovoga puta, jer su zdravstveni radnici posebna fela, a često i sujetni. Ne znam, a volela bih da znam koliko je ljudi u međuvremenu – dok je trajala korona – pioumiralo od osnovnih bolesti samo zato što nisu mogli da uđu u zdravstvene institucije zbog kovida, koliko njih nije doživelo zakazane operacije, koji broj je otišao na onaj svet samo zbog toga što su sve oči bile uprte u kovid, dok su ostale bolesti stavljene na čekanje. Ne razumem se ja mnogo u sve to i sigurna sam da bi me druga strana žestoko demantovala, ali znam iz brojnih ispričanih priča ljudi u okruženju da je baš tako. Rekoh, preskačem zdravstvo kao kolateralnu štetu, i spominjem brojne druge koje nam ni na pamet ne padaju, jer nam je pamet zauzeta brojkama obolelih i preminulih.
Evo, recimo, Agencije koje ne mogu da organizuju turistička putovanja su načisto propale. Pomaže država, daje, ali oni hoće da rade i ne mogu da žive od milostinje. Kako stvari stoje i predstojeća sezona će za njih biti čabar, premda država u narednom periodu priprema još jednu pomoć za privredu, pa i agencije između ostalog. Živi se od rada, a ne od milostinje, od milostinje može nakratko da se preživi, ali ovo nakratko se malo produžilo i iscedi nas ko suvu drenovinu.
Na žalost, nisu turističke agnecije jedine u lošoj poziciji zbog korone. Šta rade konobari, ugostitelji, muzičari, frizeri…..i da ne
nabrajam ostala zanimanja u kojima je korona napravila haos. Svi ti ljudi treba od nečega da žive. Problem je, manje više, svima, jer se na svim radnim mestima menjaju uslovi rada, pare počinju da presušuju, ljude hvata nervoza, pa niko više i ne razmilšlja hoće li ili neće oboleti od korone, već kako u nastavku da živi.
Država je pomogla privredu i sve zaposlene, dala je i građanima po 100 evra, što mnogi nisu, našla se u brojnim situacijama, ali od toga se ne živi. Za državu mnogo, jer neplanirano prazni kasu, za sve nas malo, jer kratko traje.
Sve to zajedno izrodilo je još jednu boljku svih građana ne samo Srbije, već i sveta. Neizvesnost i strah od sutrašnjeg dana. Ne strah hoću li pokupiti koronu u autobusu, hoću li dobiti temperaturu i početi da kašljem…..ne, tog straha smo se oslobodili, i o njemu više i ne razmišljamo. Strah od života, koji je ionako nikakav, nas hvata i ne popušta.
Ima li leka za novonastalu bolest? Kako za koga. Ako kreneš da brineš, a lično ništa ne možeš da promeniš, gotov si. Ako ne brineš (a kako da ne brines), možda i ima nade za tebe. Izgleda da ćemo morati da se navikavamo na činjenicu da živimo od danas do sutra, pa kako nam Bog da. Sve mi se čini da je korona samo početak nekog novog vremena u kojem nikada više neće biti mira i izvesnosti. I u kojem će ljudi umirati od straha da ne umru.
14.januar
