Ako mene pitate, ja bih uvela škole za mame i tate, vaspitno obrazovne ustanove koje bi današnji mladi roditelji pohađali i učili kako se postaje majka, ili otac. Čoveče, blage veze nemaju o roditeljstvu, pa kad ih posmatram sa strane bude mi mnogo žao. Ne njih, taman posla. Njihove dece, koja nemaju šansu da izrastu u normalne ljude. Nikakvu, pored ovakvih roditelja. Da se razumemo, čast izuzecima, ali ih je toliko malo da bismo mogli u rafove skupocenog nakita da ih čuvamo.
I još nešto da razjasnimo, nisam ja matora ženetina, koja kuka za starim vremenima i ne razume današnju mladež i njihovo vaspitanje. Daleko od toga, tu nema šta da se razume. Sve se vidi na prvi pogled, i biva ti odmah jasno da od vaspitanja onoga, što u klupici na parku bulji u svoj telefon, dok dete trčkara tamo vamo i okolo pravi bahanalije (što je sasvim normalno za dete) – nema ništa.
Žao mi, ruku na srce, ponekad i tih mladih roditelja. Vidim batrgaju se, isfrustrirani su, viču i ne mogu da savladaju svoje dete od četiri godine. Hrane ga u trku, jer „drugačije neće da jede“, hvataju ga u padu, da slučajno ne padne, a pesak? More kakav pesak i kakvi bakrači sa haljinicom, u kojoj devojčica podseća na princezu na zrnu graška.A dete tera po svome, ili pokušava da tera, pa ako mu uspe. A u najvećem broju slučajeva mu uspe. Zato što nema autoriteta, zato što nema znanja u glavama roditelja i saznanja da je to malo nestašno i bezobrazno stvorenje poput gline. Kako ga oblikuješ, takvo će i biti. To što ti ne umeš da napraviš anđela, već si napravio monstruma, e to nije stvar deteta, već tvoja.
Gde je današnjim roditeljima autoritet? I znaju li oni uopšte šta je to? I kako se gradi?
Kako smo mi to znali, posle samo jednog prekornog pogleda roditelja, da se supa ne srče i da se ne priča punim ustima. Kako smo znali da, prilikom ulaska učitelja ili nastavnika u učionicu, svi skočimo i u glas kažemo dobar dan.
Roditelji su bili red i zakon. Babe i dede smo slušali, jer se to od nas očekivalo i to nikome nije predstavljalo problem. Ako nisi dobar u školi, u startu znaš da si u nastavku nadrljao. Nema napolju, nema bickl, nema džeparac i srećan si, ako si posle roditeljskog, prošao bez batina. Reč roditelja je poslednja. Kako li su oni to uspevali, i gde li se to nešto usput izgubilo?
A nagrade, nagrade su se zasluživale. I bile su skromne, ali su našoj generaciji bile do neba velike. Starke za odličan uspeh. Znaš li šta je to? Sreća, ali sreća za koju si morao dobrano da se pomučiš. Danas deca od dve i tri godine imaju nekoliko para markiranih patika. Nemaju pojma šta je to, ali imaju. I traže, traže sve ono što drugi imaju, a oni nemaju. Roditelji počnu da se utrkuju, imali ili nemali. Mora se. Svi tako rade, zar će njihovo dete da se izdvaja. „More, neću leba da jedem, ali ću da mu kupim“. E ako, kupi mu, pa će sutra da ti vrati. Neposlušnošću, nevaspitanjem, bahatim ponašanjem…..to na početku, dok je malecno. A kad poraste slede nove pikanterije – koje ne bih da nabrajem, jer se dobar deo njih tiče nemorala i zakonom sankcionisanog ponašanja. E, tada ćeš dragi moj savremeni roditelju da se hvataš za glavu, da plaćaš skupe advokate da ti dete vade iz zatvora, da se kriješ da te drugi ne vide jer se stidiš nemorala svog deteta, da se po milioniti put pitaš: a gde sam to pogrešio?
Pogrešio si (ovo se odnosi i na majke i na očeve) kada si ga pustio da se baca po betonu i da te šutira jer nije dobio desetu po redu lizalicu, onda kada si mu dozvolio da leže u krevet u jedan noću (jer on zna kad mu se spava), pogrešio si kada si mu plaćao da bude dobar prema tebi ili drugima, onda kada si mu na pet minuta brisao ruke vlažnim maramicama, kada mu nisi dozvolio da ljosne i razbije nos, ili se sav pospe peskom i uništi skupe pantalone i patike, za koje si dao poslednji dinar. E, tu si pogrešio.
Mogla bih do sutra da vam nabrajam i delim savete, ali neću. Mućnite malo glavom i setite se svih gluposti koje činite, zafrknite bolećivost prema tim malim stvorenjima, jer ćete se pretvoriti u nešto, što vam se neće dopasti. A neće se sutra dopasti ni vašem detetu, verujte mi na reč.
14. avgust
