Pobacano smeće pored kontejnera, bili puni ili prazni, je skoro svakodnevna „dekoracija“ mnogih delova Niša. Kontejneri, vrlo često prazni, a smeće načičkano oko njih, za primer. Ponekad mi se čini ko da se ponosi što je tu, a ne u kontejneru.
Sliku upotpunjuju građani komentarima: „Sramota. Na šta ovo liči? Mi ih plaćamo (misleći na Medijanu) a oni ništa ne rade. Ovo nema nigde u svetu”.
Tačno, ovoga nema nigde u svetu. Ili gotovo nigde, da ne preteramo u oceni. Zato što svet ima pravila i zato što ih poštuje. A kada ih ne poštuje, onda popije kaznu, pa sutra krene da ih poštuje ko bela Lala. I ne pljuje neku „svoju Medijanu”, jer je barem toliko svestan da zna da je sam krivac, a ne neko drugi.
Savesni građani Niša prijave komunalni problem preko aplikacije „Prijavi problem”, pa se problem u nastavku i reši. Ali, hoćeš đavola, eto ti „dekoracije” već narednog dana. Mrtva trka između savesnih i nesavesnih građana nikako da se okonča. Medijana pokušava da reši ovu utakmicu tako što „uskače”, sklanja đubre, ono ponovo niče, ona sklanja……i opet isto. Informacija za nesavesne, čisto da imaju na umu: To dodatno i vanredno uklanjanje smeća, koje nije obuhvaćeno redovnim programom čišćenja, dodatno i košta. A znate koga? Pa nas, građane. Nevolja je jedino u tome što u plaćanju nema savesnih i nesavesnih. Svi jednako plaćaju.
Dodatno se plaća i uklanjanje divljih deponija. I na to se troše pare koje bi mogle da odu , recimo, za uređenje nekog parkića, ili postavljanje mobilijara za decu. I u pravljenju deponija su neki uporni ko mazge. Možeš da pričaš od jutra do sutra, efekat nula. Izgovor građana je da se taj kabasti otpad mora negde baciti, pa su prinuđeni….ne pije vodu. Može Medijana da ga odnese, ukoliko je pozovete, ali to košta. I to nešto se svuda u svetu plaća. Bogami prilično. Ali, mi bismo „i jare i pare”. Epa ne može. Ustvari može. Može ovako kako činimo, ružeći grad i praveći od njega smetlište. Bez trunke savesti i razmišljanja da je to naša kuća, mesto u kojem zajednički stanujemo.
Divimo se svetu i gradovima u kojima, kada odemo, sve blista. Ne blista samo zbog toga što njihova komunalna preduzeća čiste i glancaju po čitav dan, već blista i zato što građani svoje gradove ne prljaju.
Što vode računa o prostoru koji je zajednički, što vole da uživaju u lepom okruženju i što ih nered nervira. I mi volimo da živimo u lepom okruženju, nije da ne volimo. Ali ne volimo ni prstom da mrdnemo, smatrajući uvek da to treba neko drugi umesto nas.
Klasična srpska filozofija ne samo po ovom, već po svim pitanjima u životu. Čekamo da nam neko očisti grad, da nam neko pronađe posao, da nam neko uredi državu u kojoj mnogo toga ne funkcioniše upravo zbog nas, da nam neko stvori bolji život u kojem možemo sve četiri uvis, pa uživancija. Uz dobru platu, razume se, koju takođe taj neko treba da nam obezbedi.
A mi, kad odmorimo, ustanemo i popijemo kaficu, da zafrljačimo kesu sa đubretom kroz terasu, jer ko će sad da silazi sa sedmog sprata? Glupo je.
07. novembar
