Nije naša omladina loša, nije ona pošla krivim putem zato što je tako htela, već zato što je mi nismo usmerili ka pravom, i zato što smo propustili lekcije o vrednostima koje treba da usvoji, kako bi izrastala u normalna i zdrava bića. Nije omladina kriva što smo mi, u međuvremenu zadremali, i dozvolili joj da baulja po mraku, snalazeći se kako zna i ume. I mogu da vam kažem – i ovakva, kakva je, današnja omladina, kao samouka, je mnogo bolja od nas.
Na ovakvo razmišljanje su me pre par dana podstakli mladi ljudi u Nišu, koje sam pitala smeta li im što se kafići, njihova ključna mesta za okupljanje, zatvaraju u 20 sati. Ne da nisu bili rezignirani i ljuti, kao sam očekivala, već su bili sasvim razumni u razmišljanjima, zrelijim od naših koji paradiramo po centru s transparentima i prosipamo naokolo naša antivakcinaška znanja, i mudrolije ni na čemu zasnovane. Klinci kažu ne smeta im, i kažu super je, evo bar ćemo sada da se šetamo po gradu, da se družimo i ništa ne smeta da i u šetnji razgovaramo jedni s drugima. Ili prosto da se zagrlimo i ljubimo usputno, ako smo zaljubljeni.
Uh što me je to, što sam čula, obradovalo, nemate pojma. Našalih se da će oni, možda, obnoviti niški korzo. Vidim, deca ne znaju šta je to korzo, što mi bi žao, jer da znaju znali bi i mnogo toga što uz korzo ide.
Znali bi, recimo, da je korzo bilo mesto za sve mlade ljude bez obzira na dubinu njihovog džepa i da je na korzou bilo dovoljno i semenke da grickaš, uopšte ti nije potreban viski i skupa večera. Znali bi da su šetnju na korzou počinjali školarci posle šestog časa zajedno sa školskim torbama, pa između sve generacije, do one najstarije neženje, koji su šetali posebnom štraftom, te se znalo ko koga tu kibicuje i traži. A uvek ga nađe, nema šanse da ga ne nađe, jer onaj ko nije bio na Korzou, kao i da ga nema.
„Postoje ona mesta u svakom gradu čija se važnost shvati tek kada prestanu da postoje. Ostanu nekako u sećanjima ljudi prethodno postavši deo njih. To je slučaj sa onom uličicom koja se protezala pored novosagrađenog hotela ‘’Niš’’ (na tom mestu je, do 1966., stajao hotel ‘’Knjaževac’’ podignut davne 1914.godine),spajajući ulice Voždovu i Svetozara Markovića. Zbog dugokosih momaka koji su je redovno pohodili ova kratka uličica je dobila ime Hipi dolina. Danas ovu ulicu znamo pod njenim aktuelnim imenom : ulica generala Tranijea.
E, u toj Hipi dolini je svako imao svoje mesto za stajanje, svoje drvo ili stub. I tu su se mlaldi ljudi nalazili, tu su ćaskali (bez mobilnih telefona razume se), ponekad i pevali, a bogami se zbog neke devojke katkada i potukli. Izmakljaju se da ih prođe bes, pa posle popiju pivo. Bez milicije, bez mržnje, bez ičega što remeti svakodnevicu. Prosto je i tuča na korzou je bila normalna stvar.
Otvaranjem brojnih kafića početkom osamdesetih razbio se niški korzo da bi sa vremenom potpuno nestao, a sa njim i gužva u Hipi dolini. Ova uličica je kao predstavnik svog vremena na vreme otišla u penziju a isplivali su drugi nazivi – ‘’Dolina nojeva’’ i ‘’Silikonska dolina’’ kao svojevrsna ilustracija doba u kome živimo. Ali, to je već druga priča.“ Ne tako dopadljiva, kao ova koju vam pričam.
Daleko od toga da ja mislim da današnju omladinu treba zaustaviti na putu kojim korača uz sve blagodeti savremene civilizacije. Ali sam sigurna da bi i oni bili srećniji, daleko srećniji, ako bismo im pokazali ponešto od onoga, što će sačuvati ljudskost u njima. Što im neće dozvoliti da se pretvore u robote, u bezdušnike koji ne umeju nikoga i ništa da vole, u ljude koji više i ne znaju šta je ljubav, u bića kojima uskoro ni porodica neće značiti ništa. A sve te osobine je savremena civilizacija progutala i uništila.
Stičem utisak da bi mladi mnogo toga rado prihvatili i usvojili kao dobro, kada bi imali dobre učitelje. Ali ih nemaju. I nas matore je progutalo vreme. Pojurili smo pre tridesetak godina za promenama, ne znajući ni sami gde smo krenuli. Važno je da se nešto promenilo. A promenilo se, na žalost, na gore. Jer i promena na gore je promena. Jesmo li zadovoljni danas što smo u tim našim promenama pojeli svoju decu? Uništili ih kao ljude? Pali na ispitu.
Ja se samo iskreno nadam da je današnja omladina i bez nas, ipak pametna. I da će na vreme skontati naš kiks. I da će svoju decu drugačije usmeravati i odgajati. Mora to da se desi, mislim da mora. A nas, pusti nas, mi smo ionako promašena generacija sa diplomama na zidu, i bez mozga u glavi.
12. novembar
