Gradski Portal 018 – 15.06.2019
Kraj je školske godine. Ocene su svedene i prema njima se deca rangiraju na uspešne i manje uspešne. Neuspešni su danas retkost.
Kraj školske godine sa sobom vuče jos jednu praksu. Darivanje nastavnika, kojim učenici na neki način ocenjuju njih.
Da li su pokloni za učiteljice i razredne starešine lep običaj ili praksa koja je izgubila smisao? Ne znam odgovor na ovo pitanje ali mislim , ipak, da je darivanje izgubilo smisao.
Možda je nekada davno ova praksa uvedena kao lep običaj, jer su se nekada darivali crteži, vaze i sitnice za uspomenu, a danas vaučeri za kozmetiku ili odeću, skup nakit, pa čak i putovanja.
Uobičajena cifra koja se daje za kupovinu zajedničkog poklona jeste od 300 do 500 dinara, pa i više a najčešće se uzimaju poklon bonovi u poznatim radnjama ili poklon kartice banke u vrednosti od 10.000 do 15.000 dinara, što je nečija polovina plate.
Osim poklon kartica, kupuju se i satovi i nakit, pa čak i mobilni telefoni i laptopovi, dok se cveće i bombonjere sve ređe kupuju, da ne govorimo o čestitkama koje deca sama naprave.
Lepo je kada deca učitelju pokažu pažnju i prirede neko iznenađenje, ali kada oni to sami organizuju. Kada roditelji preuzmu organizaciju to onda dobija skroz drugačiji koncept. A oni to čine iz ko zna kakvih razloga, na deci je samo da poklon odnesu i budu srećna kada je i nastavnik srećan.
Dešava se i da ukoliko određeni roditelji odbiju da učestvuju u kupovini grupnog poklona, iz razloga finansijske, principijelne ili treće prirode, drugi roditelji reaguju, komentarišu, stavljaju ih na stub srama.Priča bez izuzetka dolazi do dece, pa možete već da zamislite kako prolaze ona čiji roditelji nisu dali pare.
Ne kažem ja da nastavnici insistiraju na poklonima, da ih očekuju ili traže…….bilo bi to skroz nenormalno, ako je tako. Kažem samo da se je nešto u ovom odnosu, u međuvremenu, strašno pokvarilo i što je najgore, to pokvareno prihvatili smo kao dobro. Negujući generacije dece koja će sve vrednosti zasnivati na materijalnoj. I ceniće ljude i sve oko sebe po tome, (što već i čine), na žalost.
Kao i u svim drugim stvarima u životu, tako su i u ovoj roditelji preuzeli inicijativu. Da li je ko pitao decu: treba li nastavnicima davati poklone na kraju školske godine, i zašto? Naravno da nije. A ako bi deca bila iskrena, sigurna sam da nam se odgovori ne bi dopali.
Upravo u tom grmu leži zec. Mi deci danas ne dozvoljavamo da misle, ne dopuštamo im slobodnu inicijativu, po njihovom izboru.Zatupljujemo ih i namećemo im pravila i šablone, koji uopšte nisu za pohvalu niti su od koristi za njihovo izrastanje u ljude.
Od bebećeg uzrasta mi idemo linijom manjeg otpora. Puštamo im ctrtaće kako bi bila mirna, a onda im uvaljujemo mobilne u ruke da igraju igrice i ne dosađuju nam, pa posle prelaze na špansike serije, parove, zadruge i ostale bljezgotine na televiziji, pa na kraju imaju 20 i kusur godina a mi se pitamo: šta bi ovom detetu, u šta izraste, a sve smo mu pružili u životu.
Sve smo mu pružili, osim prilike da misli i bira, da pogreši i ispravi se, da padne i podigne se, da iskusi na svojoj koži loše i dobro, pa kada sve to prođe da samo zna šta treba, a šta ne treba.
Darivanje nastavnika na kraju školske godine je samo kap u moru, sitnica našeg lošeg vaspitanja i građenja ličnosti deteta. I u tom gestu, kao i u svim ostalim našim greškama, svi zajedno pokazujemo nebrigu prema mlađim generacijama. Od njih pravimo loše ljude, a posle se se pitamo šta im bi.
Nije badava Duško Radović rekao “Tucite decu kad počnu da liče na vas”. A mi im zdušno pomažemo ne samo da liče na nas, već i da budu bolji u svim greškama našim, koje činimo kao ljudi.Dakle, nije do dece, do nas je.
15.Jun
