Od početka letnje sezone gledali smo različite scene na omiljenim plažama srpskih turista – od okretanja jareta do postavljanja stola za piknik, i na svaku od tih prizora bilo je i onih komentara koji su navodili da su u pitanju bahati putnici ili paradajz turisti.
Mogu vam reći da su komentari na račun “paradajz turista”, uglavnom u negativnom kontekstu i prilično podrugljivi. Ali zato ovi sa luksuznih plaza, na jahtama i skupim ležaljkama za 450 evra, to je već nešto. To privlači pažnju i razbuktava maštu uglavnom siromašnog stanovništva koje sebi “ pušta filmove u glavi” priželjkujući štogod slično.
Komentari su me podstakli na razmišljanje i vratili u prošlost, ne zato da bih je slavila na račun sadašnjosti, već da bih nekim mlađim generacijama možda pojasnila šta znači, i šta je značilo otići na more. A značilo je da možeš da se kupaš, sunčaš, uživaš u lepotama mora, da se družiš sa nekim ljudima i pre svega – da se, brate, opustiš. Da ti briga, osim kupaćeg i neke lagane odeće, ništa drugo ne bude. Da te boli uvo za haljine koje moraš da peglaš i cipele koje te žuljaju, ali trpiš jer si krenuo na neko luksuzno mesto. Da ne razmišljaš o vremenu i ne gledaš na sat kako ne bi zakasnio, da ti lokacija bude slučajno odabrana, u trenutku, i da te nije briga kako se zove, već kako je tebi tamo gde si stigao.
More je nekada bilo usko povezano sa terminom odmor, danas se vezuje za termin provod. A na tom istinskom odmoru se onda jede i paradajz i prženija, ako se samo za to ima para. I neće biti bolje onome ko jede raznorazne morske specijalitete i pije skupa pića, samo zato što je sve to skupo platio, i samo zato što će mu neko na tome pozavideti.
Nestala su sva ona odmarališta na moru, na koja su ljudi kolektivno odlazili, družili se i zajedno uživali. Uz onaj paradajz s početka priče, uz pivo i roštilj, koji sami naprave. Nestala su i kampovanja pod šatorima na moru, gde se uživalo uz malo para.
Danas se uživanje meri sumom potrošenih para. Pa ko ih ima on “uživa” na Ibici, ko ih nema, on je “paradajz turista” kome se ostali rugaju.
Što se mene tiče, baš volim paradajz. U Sutomoru ili na Ibici, svejedno je. I volim ljude kojima pare nisu uzele živote. Koji umeju da se smeju, da uživaju u sitnicama i raduju se životu. Volim one neopterećene likove koji nemaju ništa, a izgledaju kao da imaju sve. Kao da je čitav svet njihov.
A onih drugih mi je, iskreno, pomalo žao. Troše gomile para ne bi li dosegli ono što ima taj turista, koji jede paradajz i kobasicu sa roštilja, – i nikako im ne polazi za rukom. Jeste da para vrti gde burgija neće, ali nije platežno sredstvo baš za svaku robu. A ljudska sreća je takva roba.
Ne rugajte se, stoga, paradajz turisti, kako se on ne bi okrenuo i narugao vama. Zato što se vaše bogatstvo troši, njegovo se iz dana u dan samo uvećava. Samo što mnogi to ne znaju, a kada saznaju – obično biva prekasno.
11. avgust
