Juče je bio Svetski dan mentalnog zdravlja. Obeležava se svake godine 10. oktobra sa ciljem podizanja svesti o problemima mentalnog zdravlja širom sveta.
Mentalno zdravlje je, po definiciji, stanje blagostanja u kome svaki pojedinac ostvaruje svoj potencijal, može da se nosi sa normalnim stresovima života, može da radi produktivno i plodonosno, i u stanju je da doprinosi svojoj zajednici.
Dobra definicija, al se pitam ko se u definiciju uklapa? “Stanje blagostanja u kojem svaki pojedinac ostvaruje svoj potencijal” – recite vi meni ko je od nas u stanju blagostanja i ostvaruje svoje potencijale? Niko živ, u to sam sigurna. Ko se danas uspešno nosi na normalnim stresovima života? Ja takovog ne poznajem, verujem ni vi.
A sve je to neophodno, kako bismo mogli da živimo, radimo i svojim radom doprinosimo zajednici u kojoj živimo.
Zastarela definicija, rekla bih, ako ne i u potpunosti prevaziđena. Ko danas ne živi pod stresom? Samo onaj ko nije normalan i nije svestan gde živi, kako živi i kako mu je. Udario brigu na veselje, pa tera. A taj „nije pod libelu”, što bi rekle Nišlije. Kada može da živi, i da se ne sekira.
Mentalni poremećaji danas su veoma česti, kažu stručnjaci Smatra se da svaki četvrti čovek doživi neki mentalni poremećaj u toku svog života. Nije sramota ponekad biti slab i tražiti oslonac. Nije sramota tražiti psihološku podršku. Nije sramota obratiti se psihologu, psihoterapeutu i drugim stručnjacima za mentalno zdravlje.
Ali mi to nećemo, ne usuđujemo se, kako nas ne bi proglasili ludima. Ne opra nas više ni Morava ni Nišava, jer ludilo je na ovim prostorima odvajkada bilo najteža bolest, i bolest na koju se ne gleda sa sažaljenjem , već sa prezirom. Samo nam to treba, da nas okolina prezire i odbaci. Zato radije ćutimo. Nosimo u sebi svoju muku, koja se pretvara u bolest.
Nije ni čudo što danas ima toliko „ludaka” koji šetaju ulicama. Sa svojim ludilom i svojim brigama. Pa kad pukne, onda pukne za sve pare. Tada više nisi lud, već si samoubica, ubica…..u najmanju ruku konfliktna ličnost koja izaziva nevolje, gde god se nađe.
Mnogo mudrujemo, posebno na Dan mentalnog zdravlja jednom godišnje, mnogo filozofiramo, a ništa ne činimo. Sami za sebe, ili tražeći pomoć od stručnjaka koji bi nam makar pokazali put, kojim valja ići. Zato što samo tanka nit deli registrovane, od neregistrovanih ludaka. Hoću reći ljudi sa nekom vrstom mentalnog poremećaja. A svi smo sa nekom vrstom, i svi sa kakvom, takvom dijagnozom.
Ludilo je širok pojam. Svako ima svoju definiciju i pragove kojima određuje da li je neko lud, blesav ili nazovite to kako hoćete. Važno u priči je da ne puknemo, jer kad se kofer – u koji trpamo sve i svašta u našim životima –prepuni, on puca po svim šavovima, ni gvozdeni katanac mu ne pomaže. Neko bi trebalo da nas uputi u tajnu kako da kofer ne prepunimo. Ali ko? Kad svako ima svoj kofer, i briga ga za tuđi.
I, kao što rekoh, juče je bio Dan mentalnog zdravlja. Danas više nije. Danas je običan dan, sličan svim običnim danima u godini, u kojem nastavljamo da živimo po starom ne razmišljajući o granicama ludosti. A i što bi? Ako je ta granica nevidljiva.
11.Oktobar
