Ipak su se vremena mnogo promenila. Na gore su se promenila, kada je reč o čoveku, ljudskim osobinama u njemu, o prijeteljstvu, ljubavi…..i svemu onome što je odlika ljudaskog bića.
Nisu mlađe generacije iste ko što su ranije bile, ne krase ih te zaboravljene osobine, izgubile su kompas u vrednostima, zaboravile mnogo toga što je bilo juče, i mnoge ljude koji su im koliko do juče nešto značili. Mladi su danas robovi novih navika, vrednosti, načina življenja, prestiža…..i da ne nabrajam više. Jednom rečju, ne sviđa mi se to što se sa njima događa.
Igrom slučaja sam slušala razgovor školskih drugara, rođenih osamdeset i neke, koji su se posle niza godina sreli, da popiju kafu, da se vide i podruže. A sve se svelo na iritantnu priču u kojoj su neki od njih, koji su „uspeli u životu“, omalovažavali one koji po njihovom mišljenju nisu uspeli, a usput su ih još zbog neuspeha i sažaljevali. Njihova dostignuća u životu nisu se merila znanjem i pravim uspehom na društvenoj llestvici, merila su se džipovima, stanovima u Beogradu na vodi, biznisima u Beču i nekim drugim evropskim gradovima. Njihove priče svodile su se na na markiranu odeću koju kupuju čak i svojoj deci, na zdravu hranu kojom ih isključivo hrane, na rolexe, Maldive i Ibicu gde će ići…….priče pojedinih od njih, nisu bile priče i onih drugih, koji sve to nemaju. U priči je živela samo budućnost ka kojoj hrle mimo stvarnog života. Prošlosti zarad koje su se okupili, nigde nije bilo.
A nekima od njih je bilo stalo da baš o tome pričaju. Da se prisete gimnazijskih dana, varanja na kontrolnim zadacima, zaljubljivanja, ekskurzija, maturskih večeri…..vremena u kojem su svi bili jednaki i imali milion tema za razgovor, i nikada razgovoru nije bilo kraja, nikada nisu mogli dovoljno da se nadruže i nikada im nije bilo dosta izlazaka, žurki i svega ostalog što ih je spajalo.
Sada svako od njih ima svoj svet, dalek drugima i blizak samo njima pojedinačno.
Niko od ovih mladih ljudi ne govori i o tome šta je radio, učio, kako je uspeo, odakle mu toliko mnogo para sa tako malo godina, niko o tome ne govori, jer to nešto ni ne postoji. Postoje samo pare, džipovi, stanovi, kuće i snobovski način života. Možda ti mladi ljudi misle da su dosegli sreću, ko zna. Ustvari, sigurno misle, krijući od drugih kako su do te, nazovi sreće, stigli. Jer putevi, nekih od njih, su vrlo čudni. Zaspu kao siromašni, probude se kao milioneri.
Na sreću ima još uvek normalnih mladih ljudi, koji se ne uklapaju u ovakva društva. Zato što se „nisu snašli“ i zato što nisu „uspešni“. U ovakvim okolnostimi, primetila sam, oni su samo razočarani. I prilično nesnađeni. Ne znaju jesu li to oni negde pogrešili na tom putu, ili su pogrešili njihovi drugari koji više ne znaju šta je to drugarstvo, šta je ljubav, šta je sreća u životu. I znaju dobro da ovaj pored njih (koji usput rečeno nije nikakve škole završio) koliko do juče nije imao ni bicikl, a danas ladno kupuje novi džip ženi za rođendan. I planira da kupi stan u Beogradu na vodi sa liftom koji vodi do njegovog stana. Ima i takvih, tada sam prvi put čula, ima , ali nema za nesnađene.
Bi mi krivo što sve ovo slušam, bi mi žao tih nekih mladih ljudi koji se grčevito bore da sačuvaju sve što je dobro i vredno, a iz priče izlaze kao gubitnici. Kao klošari sa kojima se život poigrao i nije ima „pružio šansu“. Bi mi krivo što nema onog mog vremena u kojem smo na proslavama godišnjece matrure svi bili srećni i radosni što smo zajedno – i lekari, i profesori, i pekari, i mediicinske sestre, i vodoinstalateri…..baš svi. Jer na tim matusrkim večerima mi smo bili školski drugari iz četvrtog ce, i ništa više od toga, što bi nas odvajalo. I svi smo delili istu sreću, i grlili se i ljubili, i uvek na rastanku poželeli sreću jedni drugima, kakva god bila u nastavku života. Ovi ni to nisu umeli. Razišli su se kao slučajni prolaznici, čak i bez onog „ćao, vidimo se.“
06. decembar
