Politika na ovim našim, srpskim prostorima, je najunosniji biznis već duže vreme. I umesto da se od toga odvikavamo, i politiku uvodimo u realne okvire normalnog sveta, mi politiku kao biznis iz dana u dan razrađujemo, usavršavamo i počinjemo i sami da verujemo da je ona najbolji put ka uspehu. Realno gledano i jeste. U političke vode mogu da uplove i obrazovani i neobrazovani, i sposobni i nesposobni, i radnici neradnici ……..važno je da su uporni u nastojanju da postanu neko i nešto. I što je najgore u priči – u velikom broju se provlače oni, koji bez politike ni za leba ne bi mogli da zarade. Taman tolike su im sposobnosti.
A kada su već debelo zagazili u politiku, dobiju želju da – ukoliko nisu obrazovani – preko noći to postanu. Nekako mu dođe glupo da političar na visokoj poziciji nema makar fakultet. Onda se kreće u “instant obrazovanje”, što će reći na privatni fakultet koji se ponekad i ne poseti makar reda radi, i u kupovinu diploma. Čovek ostane to što je i bio, ali na papiru piše da je diplomirani ovaj ili onaj. Oni lakomiji na sticanje znanja preko noći i posedovanja diploma za pokazivanje i dokazivanje pred svetom, bogami postanu i magistri, doktori nauka, a najlakomiji i oni sa dubljim džepom, kupe sebi i po dva doktorata.
Kad je bal, nek je bal. Najlakše se prepoznaju po isticanju i naglašavanju svoje titule ispred imena, po svaku cenu i u svakoj prilici. Smrtno će ih uvrediti svako, ko ispred imena ne naglasi i njigovu titulu. Ko da su je genetski nasledili, pa se bez nje osećaju falično.
A takvi ljudi nam uče decu jer su profesori, vode nam firme jer su menadzeri, i što-šta drugo važno za građane rade, jer na papiru piše da umeju da rade. I niko im ništa ne može, jer su povrh svega i političari.
Kad podvučeš crtu, vidiš da si dobio lošeg radnika i lošeg političara, i sve loše u čoveku kojem je politika pomogla da postane plagijat.
Bezbroj je takvih danas, na žalost. Koji su ukvarili sve što je moglo da se ukvari, koje je zbog “nepodnošljive lakoće postojanja”, što reče Kundera, sistem uzdigao do vrha, a oni se zaboravili i zamislili da su “bogovi na zemlji”. Pa pored svega ugrabljenog od druištva, pored svega nezasluženog što su od njega dobili, zidaju neke nove kule i gradove, podižući sebi spomenike za života na smešan i čudan način, kojim kvare društvo u celini. Govore u prvom licu, ko da su bogovi, dodeljuju sebi raznorazna priznanja, sliku svoju ljube i misle da ih svi vole, ko što sami sebe vole.
E, takvi će nas dokrajčiti, lagano i sistematski urušavajući sve segmente društva i sve dobro i kvalitetno što se u njemu zbiva. A
mudri i pametni su, kako reče Andrić, zaćutali, jer ih je “nepodnošljiva lakoća postojanja” bezvrednih nadjačala i pobedila.
21. jun
