“Zakon mora da se poštuje” – rečenica je koju slušamo svakodnevno na različitim mestima i u različitim prilikama, a najčešće u situaciji kada neko nekoga želi da „otkači“, pa se hvata Zakona ko pijan plota.
Zakon, naravno, mora da se poštuje. Zato je i napravljen, da bi se poštovao i da bi obezbedio nekakav red u državi. Problem je u tome što se Zakon poštuje selektivno, u zavisnosti od onoga, ko se je našao s druge strane. Pa se „ne može“ olako pretvara u „može“ za iste stvari i iste pojave.
Boli me ta famozna reč ZAKON, zato što se prostituiše do te mere, da postaje mučno i nepodnošljivo. Zato što se strogo primenjuje nad slabima i nemoćnima, nad onima koji su NIKO, dok za one koji su NEKO znači ko i obična žvrljotina na papiru.
Građanin NIKO, ništa ne može da završi bez onoga – ali, međutim, treba, mora, ne znam, da pitam…….i na kraju, svejedno, retko kad može. Građanin NEKO samo pita, i sve je gotovo dok trepneš. Za istu stvar.
A koliko je građana koji su NIKO? Mnogo, mnogo više od onih drugih. I koliko puta su naišli na zid kada treba da završe neki posao, ne mimo zakona, već uz razumevanje i poštovanje zakona. Uz razumevanje njih, njihove nemoći i situacije u kojoj su se našli. Poštovaće oni zakon, kažu, samo da se neko osvrne i na onaj moralni zakon, koji nije napisan, ali bi valjda trebalo u ljudima da postoji. I da ima neki ljudski pečat na sebi.
Da je tako, sigurno izvršitelji ne bi izbacivali baku u 90 i kusur godina iz stana, koja je na kraju i umrla u bolnici. Da je tako sigurno ne bi po zakonu uzimali dušu sirotinji, već bi joj pomogli da živi. Ne podrazumeva, valjda, zakon i nemilosrdnost po cenu života.
Jedan od mnogih i svakodnevnih slučajeva me je podstakao na razmišljanje ovih dana. Tuga neka, možda, jer nisam kao novinar mogla da pomognem ženi kojoj je isključena struja, a koja ima bolesno dete i skupe lekove za njega u frižideru, koji ne smeju da se pokvare. Odgovor „mora da uradi to i to“, a svi znamo da ne može, jer da može ne bi stigla tamo gde jeste – uvek me i iznova zapanji. Mora, razume se da mora, i ona zna da mora……ali ne može. I šta sad? Ništa. Zatvorena jedna, druga, treća……sva su vrata zatvorena za njenu molbu, a vreme za lek u frižideru koji ne radi, ističe.
Nisam sigurna da problem ne bi bio rešen da je na njemom mestu bio NEKO od građana. Pa makar i nemao bolesno dete, i taj prokleti lek u frižideru. Nisam uopšte sigurna da se rešenje ne bi pronašlo. Zato što NEKO mora da se ispoštuje, a NIKO mora da poštuje zakon.
Svako radi svoj posao, ja to znam. I treba da ga radi onako, kako valja i kako je zakonom propisano. Ali za sve da to jednako važi, pa bi onda i onima koji su NIKO, lakše bilo da teret ponesu na plećima i da razumeju da tako mora i tako treba.
Što bi rekao Đorđe Balašević: „I sve po zakonu, za to sam prvi. Ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu. Vlast je vlast, i ja to poštujem. Tu su paragrafi pa zagrabi, nek isto je đavolu i đakonu, pa nek se zna.“
E,baš tako….nek je isto i đavolu i đakonu, pa nek se zna.
3.Oktobar