Moram nešto ozbiljno da vam kažem: Smučio mi se je ovaj virtuelni svet u kojem živimo punih godinu dana, glumeći život. Smučilo mi se “ubeđivanje” da je sve isto, čak i bolje u pojedinim segmentima, samo što to ranije nismo znali. Smučilo mi se što nam malo fali pa da počnemo da se zahvaljujemo koroni što nas je, šatra, zbližila i u nama probudila neke ljudske osobine, koje smo zaboravili.
On lajn. Reč koju svakodnevno koristimo u raznim prilikama. On lajn nastava, on lajn predstave, seminari, sastanci, folklorni ansambli igraju on lajn, sve je on lajn, a ustvari ničega nema. Samo se pretvaramo da ga ima. Mislim na život.
Krenusmo i sa on lajn trgovinom. Bože što je to dobra stvar, bile su prve reakcije. Zahvalnost koroni što nam otkri da možemo da sedimo u fotelji i kupujemo šta nam se ćefne i šta poželimo.
E, baš neću da kupujem on lajn ništa. Ne dopada mi se i tačka. Želim da odem u omiljenu radnju u komšiluku, želim da pogledam, osmotrim, probam, proćaskam sa prodavačicom. Potrebni su mi ljudi. Oni ljudi koji su bili deo mog života. U prodavnici, u banci, u pošti……svuda. Neću on lajn.
Da li razumete o čemu je ovde reč? O životu je reč. O životu koji živimo sa ljudima, a ne sa raznoraznim izmišljotinama. Želim reč, pogled, spontani razgovor, osmeh…..i da se prepirem i posvađam ako treba, sve je bolje od virtuelne stvarnosti.
Uzmimo on lajn trgovinu. Ona nam omogućava da do svega dođemo bez kontakta sa ljudima. Tu nema nezgodnih kupaca koji nerviraju sve oko sebe, nema onih koji hoće preko reda, nema ko da maltretira prodavce ili da vam se “breca” zbog kojekakve sitnice…….
Nema. Ali nema ni srdačnih susreta sa prodavcima koji vas već poznaju, znaju šta volite, a šta ne – pa vam bez pitanja donose željenu robu. A vama milo, jer misle na vas, jer su vas zapamtili, uvažili i ispoštovali. Nema onog prijateljskog ćaskanja dok se pakuje roba i doviđenja koliko do sutra. Nema brate, pojela ga on lajn trgovina.
Hoću da trampim on lajn trgovinu za onaj moj mali dragstor u komšiluku u kojem znam gde se šta nalazi i kolika mu je cena, u kojem ne postoje nekakvi evropski standardi ponašanja i odevanja, niti ophođenja sa kupcima po propisanim pravilima, hoću da čujem ono “Komšika, jel isto ko i juče”, hoću moj život koji mi je korona ukrala.
Svet mora da ide napred, razvoj je nezaustavljiv. Prednosti novih mogućnosti ponekad izgledaju kao naučna fantastika. Pitanje je samo kako sačuvati ono što život čini zavodljivim i sa puno mirisa, ukusa i emocija.
Ne znam, ali znam da ovo što sada imamo ne želim. Ne prija mi i kvari me. Čini me manje čovekom, pretvara me u robota, uvlači me u kandže nečeg neželjenog, što sam – ne tako davno – smatrala naučnom fantastikom.
Vratite mi, molim vas, moj – kojekakvim sitnim glupostima ispunjen život – vratite mi kad vam lepo kažem. Jer ja ne želim ovu igru i neću više da se igram života.
17.maj
