Ne znam vama, ali meni se smučilo od korone, flurone, omikrona i ostalih kovidovih rođaka.”Svakog gosta tri dana dosta”, stara je izreka, ali ovi brate ne poštuju ništa. Ni tradiciju, ni lepo ponašanje, ništa. Useliše nam se u kuću i rovare na sve strane. Ajd što rovare, nego smetaju, ne može čovek ni da živi, ni da radi od njih.
Uključiš ujutru televizor, da čuješ kakvo je vreme, šta da obučeš a voditeljka cvrkutavim glasom saopštava da su brojke onih koji su oboleli otišle do đavola, petocifrene su, da je broj na respiratoru ovoliki, a preminulih onoliki. I uhvatiš sebe u razmišljanju da te baš briga za brojke i za koronu, da hoćeš brate da živiš, jer više i ne razmišljaš da li ćeš umreti od korone, ali da ćeš poludeti, to je evidentno.
Ulaziš u autobus, opominju te da staviš masku, stavljaš je mrzovoljno, zaboravio si…..a i pored milion problema baš ćeš da misliš na tu prokletu masku, čija je svrha nikakva. Jasno ti je čim pogledaš putnike u autobusu, da joj je svrha nikakva. Većina natakarila na nos nešto što se zove maska, zgužvano i neoprano ko zna koliko dana, zarazno samo po sebi, ali – forma je zadovoljena. Neće kondukter da nas istera iz autobusa.
Na poslu isto, u prodavnici slično, na ulici ne nosimo maske, pa možemo ladno i da se ljubimo. Ono što na jednom mestu može, na drugom ne može. Kontaš po glavi pravila, ko je šta reko i na šta upozorio. Lekari, Krizni štab, Ministarstva, interna pravila i lična odgovornost. Ma u pravu je onaj Boris Džonson (možda je, doduše, i njega korona udarila u glavu), koji je uveo pravila bez pravila. Prebacio sve na ličnu odgovornost, pa vi vidite hoćete li da se čuvate, zaražavate i umirete, ili nećete. Molim lepo. Dok ne stignemo do tog kolektivnog imuniteta (ako ikad stignemo), pa ko preživi – pričaće. Italijani otišli još dalje. Daju oglase u kojima traže zaražene koronom da se zaraze. Da prebrinu brigu i idu dalje. Smučilo se i njima, jednako kao i meni. Ko Ciga iz vica: Besite me na dve na tri, pa da si idemo kući”.
O člancima u vezi sa koronom u medijima neću ni da pričam. Elaborirali smo sve teme, proučili koronu iz svih uglova, na kraju nam se pomešalo sve u glavi pa ne znamo jesmo li pošli ili došli.
Neću da govorim ni o ukorenjenom strahu u nama, koji negde čuči, iako ga svi ignorišemo. Jer kada ti neko, recimo, kaže : Danas je u Srbiji 27oro ljudi preminulo od korone, brecneš se, da se ne lažemo. Mogao sam i ja da budem među njima, fakat sam mogao. Ali, mimoišao me ovaj krug, čekam sledeći i tako dan za danom, što više znaš, to ti je manje jasno.
Nekako mi se čini da je bolje da ništa ne znaš. Pa kako Bog da, a Bog zna šta treba i kako treba. Pitam prijatelja koji živi u jednom zabačenom selu ima li tamo korone. „Ne znam kaže, čiča Pera iz Gornju malu je nešto bio loše, al opravi se. Sad je dobro.”
Eto, čiča Pera ne zna ništa o koroni, bilo mu loše, pa mu sada dobro, preživeo i nastavio da radi bistre glave. Nije čekao red u Kovid ambulanti, nije se testirao, nije pio vitamine, a kamoli antibiotike, ništa nije radio, prosto ozdraveo. A što je najvažnije, glava mu bistra.
Baš u tome je fora – da glava ostane očuvana, da ne poludimo svi zajedno, jer posle džaba ti sve bilo. A meni se čini da hoćemo, ako već nismo.
Od korone možeš da umreš, a i ne moraš, ali ludilo ti je garantovano. Što kaže Bora Čorba: Rat je, nema šta da brineš, sigurno ćeš da pogineš.
28. januar
