Gradski Portal 018 – 06.04.2019
Devojčica sa rančetom, i bakica sa čancetom u Knez Mihajlovoj, naslov je koji stoji pored nekoliko fotografija izašlih u nekoliko dnevnih listova….bez nekog narocitog teksta i uz komentare pozitivne prirode.
Fotografije, doduše, sve govore, ne treba tu mnogo reči niti raspredanja oko toga šta li su njih dve u tom trenutku progovorile i šta li je devojčicu podstaklo da baku, prosjakinju na ulici, zagrli i izljubi.
Tih nekoliko fotografija, nastalih slučajno u Knez Mihajlovoj u Beogradu, govore više od stotinu reči i ispričanih priča. Vraćaju veru i nadu u ljude, u mlade ljude koji nisu uvek onakvi, kakvima ih predstavljamo. Bezosećajni, nezainteresovani, otupeli na sve i u većini slučajeva obesni i nevaspitani.
Jer mladi ljudi današnjice su samo ogledalo naše, slika i prilika svojih roditelja, sistema u kojem žive i prilika u kojima odrastaju. Ne treba ih kriviti ukoliko u sebi nose negativne osobine, ukoliko se ne uklapaju u naučena po receptu pravila ponašanja, ukoliko nam se ne dopadaju onakvi kakvi jesu. Jer oni su, zapravo, mi. Oni slede naučeno u okruženju u kojem žive.
Primer devojke u Knez Mihajlovoj je primer ljudskosti sa kojom se danas retko srećemo. Koja nam je postala nešto strano, nešto od čega ponekad i zaziremo, nešto što je prevaziđeno. Uliva nadu da može i, u prilikama u kojima živimo, da izraste čovek. Retka vrsta po ovakvom receptu, ali se nađe. Da se ne „zatre“ , što bi rekli stari.
A onda, nasuprot ovom primeru stoji drugi soj ljudi. Ljudi koji mogu da, ko običnu vreću krompira, izbace devedesetogodišnju baka Maru na ulicu i ostave je da umre kao beskućnik. U devedesetoj godini. Upropaste joj ceo život koji je proživela svojom neljudskom prirodom, bezosećajnošću, nerazumevanjem, obesnošću proizašloj iz siline koju im položaj ili funkcija daju.
I jedan i drugi soj ljudi je tu, oko nas. Žive sa nama, u našem komšiluku, gradu i državi. Primećujemo ih ili ne primećujemo. Sortu, poput devojčice sa rančićem, primetimo slučajno. Pa slučajno zabeležimo, slučajno objavimo i sasvim slučajno vrlo brzo zaboravimo.
Slučaj baka Mare isto brzo zaboravimo. Rastužimo se, zgrozimo, neki se i rasplaču…..a onda nastavimo svojim putem. Šta nas briga, i šta imamo od toga da se navraćamo bilo na sreću ili tugu, na dobro ili zlo……..
A treba, itekako treba, da bi se zapamtilo. Da bi bilo za nauk i primer. Nekoga će svakako i zanimati. Neko će se povesti za dobrim primerom, ili ponešto naučiti iz lošeg. Ali treba da vidi, da čuje, da pročita.
Ne znam da li danas uopšte nekome pada na pamet devojčica sa rančićem….koja na fotografiji pleni dobrotom, i učinjenim gestom.
I ne znam da li danas uopšte nekom pada na pamet baka Mara, i pita li se da li je živa ili nije.
Sećanje je počelo da dopire svega jedan do par dana unazad. A kada se to dogodi, govorio je svojevremeno Brana Crnčević, zla su vremena došla. Vremena u kojima smo se odljudili i postali neprijatelji jedni drugima. Vremena u kojima nas NIJE BRIGA.
6.April
