Juče je bio Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, a akcija „16 dana aktivizma“ traje do 10 decembra. Prilika da se podestimo svega što se događalo u proteklih godinu dana, šta smo na tom planu uradili ili nismo, i koliko nas se uošte problem nasilja nad ženama tiče.
Statistički podaci o broju osoba izloženim svakom obliku nasilja u porodici, ali i broju onih koje su spremne da kažu šta se događa između zidova njihovog doma (ako on to uopšte jeste), obavezuje nas da se podsetimo i podsećanjem upozorimo na rastuću opasnost u društvu. A nasilje nad ženama jeste rastuća opsanost, bez obzira što je društvo danas civilizovanije i što su očekivanja drugačija.
Ove godine je u Sigurnoj kući u Nišu boravilo 56 korisnika što je za 30 posto manje u odnosu na isti period prošle godine. Nismo se popravili, Korona virus je uticao da se nasilje u ovom periodu manje prijavljuje. Na žalost.
Kažem na žalost zbog toga što naš mentalitet još uvek veliča nasilje. Još uvek je muško u kući u većini porodica zakon, čak i kada se partneri foliraju kako su ravnopravni i kako je status žene promenjen. U društvu u kojem živimo sasvim je normalno, čak i prihvatljivo da žena „ćuti i trpi“ uz besmisleno objašnjenje da je to zbog unutrašnjeg mira i dece, pa makar bilo i po cenu života.
„Šta će reći komšije“ – sledeća je kočnica u glavama žena. Mišljenje okoline stavlja se iznad bezbednosti, a govori se tek onda, kada dođe do tragedije. E, tek kada dođe do tragedije javno mnjenje pokreće akcije, priča o problemu, saoseća sa žrtvama i raspreda nadugačko i naširoko o donošenju novih zakona. Želeli mi to da priznamo ili ne, postali smo licemerno društvo sa dvostrukim aršinima. Ako mi imamo problem, onda ćemo sve dići na noge, ako ga drugi ima, baš nas briga i ne dotiče nas se. Čak smo skloni i da se drugima podsmevamo, praveći poređenja i u principu, osuđujući ženu.
Na nasilje gledamo kao na nešto strašno, na uništavanje, povređivanje, na nešto što gledamo samo u filomovima. A filmovi se vrlo često odvijaju tu u našem komšiluku. Naravno, većina nas okreće glavu ne želeći da se meša u tuđ život.
Kompleksna je ovo tema koju, čini mi se, posmatramo veoma površno. Nasilje nad ženama je za nas fizičko nasilje, pretučena ili daleko bilo ubijena žena. A veliki broj razvoda brakova trebalo bi da bude signal da se pre fizičkog događa i psihičko nasilje. I da tu, u bračnim odnosima, nešto ne štima.
Ne može se sve to popraviti Sigurnim kućama i novim Zakonima. Sigurna kuća je mesto na kojem se žena skloni trenutna, kao Hitna pomoć, recimo. A posle, šta posle? Gde posle i s kim posle? Zakoni? Zakoni mogu da propisuju kazne za nasilnike, pa će oni kaznu izdržati, pa će sve biti po Zakonu…..a šta posle?
Možda je pravo pitanje: Šta pre? Možemo li nasilje, umesto da ga lečimo, nekako da sprečimo? Ne čini li vam se da smo nešto, koliko god bili obrazovaniji i napredniji od ranijih generacija, da smo nešto usput izgubili? Izgubili smo porodicu. Sa porodicom smo izgubili poštovanje, odgovornost, pravila ponašanja koja su nekada bila jača od Zakona, izgubili smo ljubav na kojoj je nekada počivala porodica – sve je nestalo promenom sistema vrednosti, koji su nam se u jednom trenutku činio savremenim i naprednim, pa smo jurili za njima.
Niko ovde ne govori o savremenoj porodici koja je neminovno drugačija zbog uslova života, ali osnovne vrednosti o kojima govorim – poštovanje, odgovornost, ljubav – ne mogu da se menjaju. To su nepromenljive kategorije koje važe od nastanka sveta, pa do danas. I na njima počivaju muško ženski odnosi i zdrava porodica.
Upravo zbog toga mislim da je suvišno govoriti o tome kako imamo Sigurne kuće gde žene mogu da pobegnu, kako nam je država ažurna u donošenju zakona koji će na neki način suzbiti nasilje, kako sve činimo da pomognemo tek pošto se nasilje desilo. Namerno, ovom prilikom, ne govorim o brojkama, statističkim podacima i primerima iz prakse. Govorim o pojavi koja zahteva debelu analizu i mali milion preventivnih mera, koje jednoga dana možda mogu da suzbiju nasilje. Jednoga dana kažem, jer se najvažnije lekcije o životu ne uče preko noći. Nije to ubrzani kurs, ni kupljeni sertifikat ili diploma da ste ga položili, to je život koji počinje od rođenja i traje, dok traje čovek. Za sve to je potrebno vreme, jer smo u međuvremenu čoveka pustili niz vodu.
26.novembar
