Gradski Portal 018 – 20.12.2018
Vlada Srbije usvojila je uredbu kojom se omogućava da penzioneri s najmanjim primanjima do novembra sledeće godine dobiju uz redovni mesečni ček i dodatak na penzije od pet odsto.
„Korisnicima starosne, prevremene starosne, invalidske i porodične penzije čija visina penzije od meseca decembra 2018. godine zaključno s mesecom novembrom 2019. godine iznosi do 34.003,90 dinara, isplaćuje se novčani iznos kao uvećanje uz penziju“, piše u uredbi objavljenoj na sajtu Vlade.
Vrlo važno, reći će neki. Jaka stvar, dodaće drugi. 5% – I to mi je neka para.
Kad pitate penzionere, oni zadovoljni. Naučili na malo, naučili tokom života da ništa ne može preko noći, da mora da se “stisneš” ako hoćeš da imaš, i raduju se i malim stvarima i maloj pomoći koja od države stigne.
Kritikuju, uglavnom “nepenzioneri” – ne zato što se sekiraju za penzionere, već zato što se sekiraju zbog sebe. Kako da oni budu Vlada, pa kako da oni mogu da ovako pomažu…….a onda da na sva zvona zvone zbog onoga što su učinili. Sve je već viđeno, iznenađenja nema.
Nego, nešto drugo mene zanima: Zašto u ovoj našoj zemlji Srbiji nikada ništa NE VALJA. Daš malo, ne valja. Daš mnogo, opet ne valja. Sta god da uradiš, ne valja.To je karakteristika tipična za Srbe. Na žalost, ne i jedina.
Naš specijalitet je i večito NEZADOVOLJSTVO. Nema čoveka koji će ti, prilikom susreta na ulici, reći: “Ej, da ti ispričam sta mi se lepo juče dogodilo……” To u Srbiji nećete da čujete ni u ludilu.
Ali ćete zato čuti: “Jao, samo da ti ispričam svoje muke, da ti kažem šta mi se juče dogodilo (a to što mu se dogodilo je, po pravilu, nešto ružno i odvratno). To je bio uvod, a onda sledi dodatak: “Imaš li, možda, nekog u……..” A tebi dođe da vene isečeš na sred ulice. Pa da imaš, ne bi bio tu gde jesi, nego na nekom boljem mestu.
ZAVIST u svim oblicima i agregatnim stanjima.Zavidimo svima koji su u bilo čemu bolji od nas, ili imaju više od nas. Nikada ne pitamo kako se do toga stiže pa da i mi stignemo, već tražimo razloge u prljavim rabotama na koje mi (časni i pošteni, naravno) nikada ne bismo pristali.
OGOVARANJE je već pojava, bez koje se na ovim prostorima ne može da živi. Šta bismo mi bez one čuvene rečenice: “Hej, jesam li ti ispričao?” A onda razvezemo priču o nekome, sa pikantnim dodacima obavezno, kako bi to što govorimo, bilo ekskluziva.
Ni ZLO nije novijeg datuma. Gajimo ga i negujemo godinama i vekovima, kao da nam donosi profit, kao da nam životi od učinjenog zla zavise.
Možemo li da budemo bolji? Mozemo, ali – što bi rekao Duško Radovic – niko neće prvi da počne. Mnogi su pokušali, pa su shvatili da na kraju ispadnu budale, a ne dobri. Uostalom, ne kaže se badava “dobar i budala su braća”.Vala jesu, i to rođena.
Treba nama neko koji će da nas podučava životu. Al nema takvog, svi smo braća.
20.decembar
