Moram da vam se požalim, i ja vama jednom, ne samo vi meni. Muči me jedna stvar. Šta je to dobar novinar u kontekstu političkih događaja? Nikako da se nađem i nikako da se svrstam ovamo, ili onamo.
Šalu na stranu, ovo pitanje me muči od početka višestranačkog života, a družimo se sa strankama popriličan broj godina. Zajedno smo prošli sito i rešeto, ali zajednički jezik nikako da nađemo. Lako je bilo u doba komunizma. Jedna stranka, pa ili je hvališ ili kudiš, nema ko da ti udara packe. A sada te vazda neko udara po prstima, jer ne možeš da pišeš onako kako svi žele, ne možeš svima da budeš po meri, a kad nisi, teško si ga tebi.
Opozicija je odvajkada mislila, a to i danas misli – da je ok novinar samo onaj ko se stavi na njenu stranu i o njoj piše dobro. U redu je to, kad je dobro, ali kad ne valja – šta onda? Opozicija, nećete verovati, više od vlasti očekuje da si na njenoj strani. Da odobravaš njene ideje, aktivnosti,pa i laži, ako baš hoćete. A i opozicija laže, nemojmo da se zavaravamo. U to smo se, kao građani, uverili više puta. Čim dođe na vlast, ništa od onoga što je rekla kao opozicija. Tada se ćurak okrene načisto.
S druge, pak, strane ti isti novinari – po merilima opozicije – nikada ( i slovima i brojkama nikada) ne smeju da pišu ništa dobro o vlasti. Čak i kada vlast uradi dobro, jer to je naprosto jeres. To je pečat na čelu novinara da je šlihtara, da je bot, da je poltron i šta ti ja znam šta ne, što se kao pogrdno vezuje za njegovo ime. Dakle, o vlasti – ništa dobro. Samo loše. E, tada si ti dobar novinar. Ali samo za opoziciju, ne i za vlast. Vlast, s punim pravom očekuje da svi novinari na sve što izgovori ili uradi, klimaju glavom, smeškaju se, i kažu bravo.Aj probaj da ne uradiš ono, što ti iz tabora vlasti pristiže kao nalog, pa ću da te pitam posle čija majka crnu vunu prede.
Rekoh na početku, nije ovo nova pojava. Datira ona s početka višestranačkog života kada su svi novinari, koji su se drznuli da se kritički osvrnu na proteste u centru grada 1997 me i 2000-te, kvalifikovani kao komunjare. Posle toga ih ne opra ni Nišava, ni Morava. Posle toga im se pretilo lustracijom, koju je gospodin Đilas pre izbora obećao , kada dođe na vlast. Ćuti kad ne dođe, mislim u sebi, ali I to nije baš pametno – da mislim u sebi. Ako u njegova ostala isprazna obećanja i nisam poverovala, u lustraciju kao obećanje bogami jesam. Znam da čovek ne laze i da će održati reč, njegova stranka je to pokazala na očiglednim primerima. I mogu vam reći, boli ta njihova lustracija, to znaju dobro svi koji su je osetili na vlastitoj koži.
Htedoh zapravo da pitam: Šta ja sada treba da radim da bih bila dobar novinar? Da iznagrdim Vučića i pljunem ga, a da kažem da sam jedva čekala da stigne Dragan Đilas ili neko njemu sličan, da me spasi? Epa, to ne mogu da kažem, izvinjavam se. I po ceni te lustracije, i ne znam čega još, što uz nju ide. Ne mogu, zato što ne spadam u “dobre” novinare. Prosto sam nekakav novinar koji se usuđuje da čuje i vidi vlastitim ušima i očima, da misli sopstvenom glavom i prosuđuje na osnovu činjenica. Ja sam loš novinar jer sam se drznula da imam svoj stav, zasnovan između ostalog i na dugogodišnjem iskustvu, novinar koji je igrom slučaja eto sve video i doživeo. I dobro upoznao i ove i one. I Vučiće, i Đilase, i sve ostale.
Znam da mnogi od nas novinara nikada neće dobiti epitet “demokratski novinar”, koji je mnogo značio u demokratskim promenama, znam da će ostati na marginama tih društvenih događanja, takoreći niko i ništa u novinarstvu. Ali znam i to da svaki od tih novinara može bilo kog političara s ove ili one strane da pogleda ravno u oči i kaže mu šta misli. A hoće li političar s ove ili one strane da to shvati i prihvati, to više nije stvar novinara. To je stvar političara.
08. juli
