Izraelskoj ministarki u invalidskim kolicima Karin Elharar onemogućen ulazak na samit „Cop26”, koji se održava u Glazgovu. Ministarka za energetske i vodene resurse je morala da se vrati u hotel nakon dvosatnog čekanja da uđe na samit.
Ona je rekla da je nečuveno to što su organizatori odbili da joj izađu u susret i dozvole da prisustvuje skupu u prevoznom sredstvu u kojem je došla.
Njena pres služba saopštila je da joj je ponuđeno drugo prevozno sredstvo da je prebaci do zgrade u kojoj se održava samit, ali u njega nije mogla da stane sa invalidskim kolicima, što je primoralo da se vrati u hotel u Edinburgu.
A ministarka Karin Elharar je ministarka u svojoj zemlji, bez obzira što je osoba sa invaliditetom i obavlja svoj posao jednako kao i svi ostali. Stigla je na Samit da se sastane sa kolegama širom sveta i pomogne u zajedničkoj borbi protiv klimatskih promena. A nije mogla da uđe zbog jedne sasvim obične barijere, koja se rešava i u daleko siromašnijim zemljama. Ujedinjene nacije nam stalno ispiru mozak o inkluziji ljudi sa invaliditetom, a u 2021 godini upravo oni nemaju pristup svojim skupovima za ljude sa invaliditetom.
„Jedini način da uđem, kako su mi rekli, jeste da hodam kilometar do zgrade ili da se ukrcam na njihov šatl u koji nisu mogla da stanu kolica“, rekla je izraelska ministarka. Pa bravo. Baš savremen pristup problemu. Da hoda kilometar i po, a potom da se ukrca u nešto, u šta ne može da se ukrca sa kolicima. U ovakvoj situaciji, čak i u ovoj našoj siromašnoj i, kako je nazivaju zaostaloj zemlji, bi se našlo neko rešenje. Na primerima iz prakse, ovde u Nišu, pouzdano znam da bi se našlo, ako već nije obezbeđen pristup. A ministarka se vratila sa Samita, jer ne može da uđe.
Britanski ministar za zaštitu okoline Džordž Justis rekao je da duboko žali zbog incidenta i da zbog loše komunikacije organizatori nisu unapred znali za potrebe izraelske ministarke. Dakle, na ovakvim reprezentativnim mestima treba unapred da se zna da će naići osoba sa invaliditetom, kako bi joj se na brzaka “prikrpio” neki pristup. Bože me sačuvaj glupih protokola, a istovremeno i pametovanja “tih nekih” šta i kako mi ovde treba da radimo. Jadni, verovatno nisu imali para da naprave taj pristup za osobe sa invaliditetom. Skupo je to, toliko skupo, da novac prikupe i stanari pojdeninih stambenih zgrada u Nišu, da za komšiju invalida naprave pristup.
Ali su zato lideri na konferenciju o klimatskim promenama doputovali sa 400 privatnih aviona. Em su potrošili pare za prevoz, em su stigli na Samit o klimatskim promenama zagađujući okolinu svako ponaosob usput.
Ministarka, koja ima invaliditet, nije mogla da uđe na Samit, i to je strašno i poražavajuće. Sada će svi da se „pritresu”, da se izvinjavaju, žale i oplakuju slučaj, a onda će sigurna sam pod hitno i da naprave taj pristup. A ja bih, onako usput, pitala: Da li možete da pretpostavite na koja sva mesta osobe sa invaliditetom ovde kod nas, ne mogu da stignu upravo zbog arhitektonskih barijera? I šta im je sve uskraćeno da rade, da obave svakodnevne poslove, da vode društveni život – baš zbog tih barijera. Da žive u zgradi, koja nema pristup. Možete li da pretpostavite koja je muka tih osoba za koje kažemo da su jednaki kao i mi, samo sa problemom, koji u većini slučajeva može da se reši.
Može, ali neće, zato što slabo mislimo na njih. Nije da baš toliko nemamo para, ne mislimo, i kraj. Jer, kada bismo mislili, kada bismo ušli u njihove cipele, sve bi nam bilo mnogo jasnije. Za početak, zamislite da bolujete od cerebralne paralize. Da danas morate da odete u poštu, banku, na pijacu, u bilo koju ustanovu, a da ne govorim o bioskopu, pozorištu i drugim institucijama, rezervisanim za društveni život onih, koji nisu invalidi.
A ja bih rekla – more jesmo, svi smo pomalo invalidi. Svima nama nedostaje empatija i ljudskost, a to je ponekad veći invaliditet od onoga, koji imaju osobe u kolicima.
03. novembar
