Gradski Portal 018 – 13.04.2019
12. april je u svetu obelezen kao Medjunarodni dan dece koja žive i rade na ulici. Centar za integraciju mladih uradio je istraživanje koje je pokazalo da deca iz neformalnih naselja žive veoma loše.
Rec je o deci koja žive u jako lošim uslovimama, bez mogućnosti da kupe svakodnevno hranu ili odeću, da ne pričamo o udžbenicima, knjigama i drugim potrebama .Njihovi roditelji, uglavnom, ne mogu da se formalno zaposle.
Život u neformalnim naseljima je težak problem i ne postoji precizna statistika, što samo otežava problem, jer onemogućava da se planiraju bilo kakve mere pomoći. Da ne govorimo o problemima dece i odraslih iz neformalnih naselja koji su komplikovani i kompleksni, i neophodno im je pristupati na holistički način…….a objektivno gledano, ne pristupa im se nikako.
Ustvari, nije baš tako, ali ono što se čini….gotovo da je nikako. Jer se o problemu samo govori, prave se planovi I strategije, brine na jedan dušebrižnički – bez osnova u životu – način. Problem se spomene na Međunarodni dan dece koja žive I rade na ulici, pa i tada protokolarno i reda radi. Čisto da se stavimo u red ko i svi drugi u svetu i da, koliko sutra, zaboravimo i nastavimo da živimo po starom.
Jer šta nas briga, recimo, za onog malog dosadnog perača na semaforu, koji uporno pokušava da nam očisti prozore, dok mi nervozno odmahujemo rukom jer nam to ne treba, jer ne želimo da damo neki sitniš nekome za koga većina kaže da
“prosjači na ulici na jedan perfidan način”. Kao radi nešto,kao zarađuje, a ustvari prosi.
Nije nas briga ni za onog klinca koji sedi na betonu i svira nešto, ili pokušava da svira sa kutijom ispred sebe, kako bi prikupio neki dinar za svirku. Odnosno za burek, odnosno za cigare. Šta će nama njegova svirka, i šta nas briga što sedi na betonu……ko zna za koga radi, i ko zna ko će mu posle toga uzeti novac. Baš zato što će mu neko uzeti novac, mi ne želimo da spustimo novčanicu u kutiju, ponosni na sebe što smo pročitali lukavu igru podvodača dece.
A neki od njih jednostavno pruže ruku, i prose. Traže jer su “crkli gladni” kako obično kažu, i po uobičajenom scenariju pričaju neku tužnu I patetičnu priču, priču koja u većini slučajeva uopšte nije tačna.
Milion ovakvih i sličnih primera na ulici vidimo, i uvek tražimo neku pozadinu, i u većini slučajeva mislimo da su to mali prevaranti koje je neko poslao kako bi preko njih zaradio novac……okrenemo glavu na drugu stranu i produžimo gluvi I slepi, kao da se ništa nije dogodilo.
A dogodilo se, mnogo toga se dogodilo i događa se pred našim očima. Neka je sve i tako, kako rekosmo o tim nazovi malim prevarantima…..nismo u pravu ako ih preziremo i osuđujemo. Jer mali prevaranti su samo slika i prilika naša – odraz u ogledalu velikih prevaranata, slika društva koje nije zabrinuto za ovakve pojave, tužna priča koja može da se koliko sutra pretvori u još tužniju, još strašniju i mnogo strašnu u krajnjoj liniji.
Nebriga za marginalizovanu decu, koja to nisu svojom voljom, već voljom nekih odraslih – ne može ničim da se opravda. Marginalizovana deca nisu na ulici svojom željom i voljom, kao
što i deca generalno gledano, nisu poslala poziv svojim roditeljima da ih rađaju. Roditelji su to želeli i hteli, a ako nisu, a desilo im se…..ne znači da decu smemo da ostavimo na milost i nemilost ovakvog života. Jer, kada to činimo, i mi činimo zločin. Legalno negujemo buduće prestupnike, izgrednike i kriminalce. Da ne govorimo o tome da se usput pretvaramo i u bezdušnike.
13.April
