Ma dobar smo mi narod, ko kaže da nismo. Ljuta sam na nas i naše ponašanje u pojedinim situacijama, jer znamo da budemo naopaki i namćori, ali kada prigusti, eto nas. Saberemo se i priberemo i budemo najbolji od najboljih. Posebno ako je potrebno nekome da se pomogne u nevolji. Prosto, eto, da budemo ljudi.
Jedna od stvari koja me je podstakla na ovakvu bolećivost prema nama je naslov u medijima „Jagodinska pekara sa srcem – ako si gladan, posluži se“.
Naime, više od mesec dana jedna pekara u Jagodini za svoje sugrađane koji ne mogu da priušte hleb i pecivo, na polici ispred radnje ostavlja kese sa svežim proizvodima. Akcija je naišla na dobar odziv pa Jagodinci, posle kupovine u pekari, namirnice ostavljaju i za sugrađane koji nemaju novca.Radnici u pekari su ponosni na radnju u kojoj rade i njenog vlasnika.
O svom dobrom delu vlasnik pekare ne želi da priča niti da se hvali, jer svako od nas treba da pomaže na svoj način, kaže. Humanost i čovekoljublje najbolje se vide kroz postupke, a ne kroz reči.
Besplatan obrok trudnicama samo je jedan od humanih gestova 18-godišnje Nišlijke Anđele Lečić koja u svom nedavno otvorenom malom restoranu na Paliluli svakom kupcu spakuje više, a doda i nešto da se zaslade. Tvrdi da nije reč o trenutnoj akciji, već da će trudnice u njenom restoranu uvek moći besplatno da jedu.
Složićete se sa mnom da nije na odmet da o takvim ljudima povremeno progovorimo, zato što su vredni pažnje i poštovanja. Ne bismo li podstakli i druge da slede njihov primer. Ne kaže se badava „Naše malo nekome može da bude mnogo“. A to malo većina nas ima.
Slabo govorimo i o humanitarnim organizacijama u našem gradu. A ima ih koliko voliš, i svaka pomaže na svoj način. Eto, Milka Brajković Ranđelović godinama unazada najsiromašnije opskrbljuje obućom, odećom, kućnim potrepštinama. Njeno udruženje „Ako imaš ti donesi, ako nemaš ti odnesi“ usrećilo je mnoge siromašne ljude.
Daju i naši ljudi koji imaju mnogo. Fondacije Đoković, Divac, Šapić i slične njima pomažu malo više – u opremanju škola, vrtića, naselja, lečenju bolesne dece. Pojavi se tu i tamo koja vest o tome, ali uglavnom prolazi nezapaženo.Ponekad mi nije jasno zašto. Zašto ne primećujemo takve pojave u društvu, a vrlo primećujemo sve ono što je ružno i na štetu pojedinca. Očigledno je da malo razmišljamo o onima koji daju, jer i sami
ne znamo šta je davanje. Nikada nismo davali, pa nam se čini da je to sve tako lako i prosto.
A nije, nimalo nije prosto. Osim materijalnog koje poklanjaju, humani darodavci poklanjaju i svoje vreme, pažnju, u krajnjem i ljubav prema čoveku. Jer, da ne vole ljude, ne bi im se ni okrenuli. Ne bi ni mislili na njih i bilo bi ih, kao i mnoge druge, baš briga ko ima a ko nema.
Htela sam da kažem da ima u Srbiji mnogo humanih ljudi spremnih da pomognu drugima. I to ne samo jednom u nekoj prilici. Mnogi od njih ceo život posvete tome. Nekako mi se čini da njih nema, ne bismo znali da smo ljudi. To su naši tihi heroji, o kojima ne govorimo, koji na grudima nemaju odlikovanja, odlikovanja nose u duši.
A priča o humanosti je priča o meni, o tebi, o nama. Pa što je ne bismo češće pričali. Možda postane zarazna, pa se prenese i na druge ljude. Na dobro svih nas.
„Najsrećniji je onaj čovek, koji je učinio srećnim najviše drugih ljudi“ – napisao je Didro. Neki su, dakle, pronašli put ka sreći, dok drugi sreću traže na pogrešnom mestu. Pa što im ne bismo otvorili oči?
05. februar
