Tema ovih dana u medijima bila je pevačica Severina Kojić. Stigla i ona na tapet, kao žena i majka, a ne kao pevačica. Niko više ne govori o tome je li popularna ili nije, je li napravila novi album i šta je obukla, čak ni njeni obožavatelji, a kamoli oni koji ne prate njen pevački rad.
Severini je oduzeto dete. Otac je dobio na sudu, i sada će dete živeti kod oca, a ne kod majke kod koje je do sada živelo, i gde se naviklo da živi. Jer majka je majka, barem na našem podneblju.
E, tu počinje raspredanje raznoraznih priča. Objavljivanje njenog pisma sinu, emotivno napisanog, i što bi zlonamerni rekli paćenički obojenog. Bez obzira što bi ga 99,9% majki upravo tako napisalo, jer ga pišu iz srca.
A onda slede objašnjenja njenog bišeg supruga koji smireno i zadovoljno ukazuje na činjenicu da bi sve drugačije bilo, da je Severina bila drugačija. Da je sarađivala, da se je dogovarala s njim, ali ona nije. Htela je preko suda.
Da ja ne razglabam ovu priču, koja zapravo nije ni suština moje priče. Samo je povod za nju.
Razvod u Srbiji i položaj žene u tom razvodu. Samo se setite primera iz neposrednog okruženja, pa će vam sve biti jasnije. Žene su danas emancipovane, imaju bolji položaj, ekonomski su samostalne…….malo sutra jesu. Jesu, moguće je, na papiru, ali u životu nisu. Razvedu se dvoje, on se malo kad spominje, ona se analizira do detalja. Lepe joj se raznorazne etikete, pripisuje sve i svašta, prezru je svi –počev od najbližih, do sudova na kojima, opet, za ženu ima manje pravde.
Ona je „baš mogla da pretrpi nešto zarad porodice”, makar to nešto bile i batine, i alkohol, i kocka, i preljuba. „Pa muško je, proći će ga”. Aha, opet kažem, malo sutra.
Žena je posle razvoda raspuštenica, on je slobodan muškarac. Žena sa decom nema gde, osim kod roditelja. On može gde god hoće, jer je uglavnom sam. A usput, zaboravi da plaća i sitnu alimentaciju koju mu država odredi. Žena brine o zajedničkoj deci, on traži novu ženu koju će usrećiti. Niko za njega nema pogrdne reči, ma i ne spominje ga, za nju i najabolji prijatelji imaju reči prekora, ako ništa drugo.
Niko u ovoj zemlji nije na strani žene. Tako je bilo pre četrdeset godina, tako je i ostalo. Danas je još gore jer se i Crkva uključuje u pricu. Da ne govorimo o tome da se i novac, da ne kažem mito ozbiljno uključuje u priču.
Severina ima tu nesreću da je javna ličnost, pa su protiv nje i portali, komšije, tabloidi, sudovi, sistem, žene, žene, žene. Uostalom, žena je i donela presudu da joj se oduzme dete. A mi smo nekako prećutno na njegovoj strani, jer čovek lepo piše, lepo govori i nudi mnogo toga što ona, veštica, nije htela da prihvati. Našla novog momka, pa je baš briga. A to što on ima novu ženu i još dva deteta s njom, to nema veze. Ona je ta, koja je kriva.
Ne zalazeći u detalje, jer mi to i nije posao, prosto želim da kažem da se još uvek nismo oslobodili starih, patriharhalnih stega po kojima je žena podređeno biće u braku. Osoba koja mora da sluša, trpi i povinuje se. Sve što iskoči iz šablona, njoj je na štetu.
Pri tom, govoreći o ravnopravnosti žena kroz brojke, kroz položaj na radnom mmestu ili poziciji u politici, zaboravljamo one najvažnije, ljudske stvari u kojima je žena marginalizovana. I koje podrazumevaju jednakost kao ljudskog bića, iz čega proizilaze i sve ostale jednakosti. Kao što od kućnog vaspitanja, koje smo zanemarili, zavise i najkomplikovaniji odnosi u društvu.
Ne bih da patetišem, ali položaj žene u ovakvim prilikama, je stvarno jadan. Čast izuzecima i civilizovanim ljudima, kojih je jako malo. I opet stižemo do svesti. Razvijene svesti koja nam je neophodna u mnogim situacijama u životu, u ovoj posebno. Svesti da smo jednaki po rođenju, osim što smo različitog pola. I da jedni prema drugima treba upravo tako da se odnosimo.
Ponekad mi se čini da su žene same natovarile sebi teret na pleća. I da su, umesto sebe, emancipovale muškarce.
06.Decembar
