Pisac Aleksandar Marić odlučio je da raskine saradnju sa knjižarama Delfi zbog toga što je izdavačka kuća Laguna među svoja izdanja uvrstila i roman Ace Lukasa.
„Obzirom da je vaša izdavačka kuća Laguna među svoja izdanja uvrstila i roman Ace Lukasa ’Ovo sam ja’, želim da vas obavestim da u dogovoru sa našim izdavačem prekidam dalju saradnju sa vašom kompanijom“, naveo je Marić u pismu upućenom kompaniji Delfi knjižare.
Kako se u pismu navodi “književnost mora da bude pre svega odgovorna, lepa i dostojanstvena”.
„Književnost je najbolji deo nas, večiti trag našeg postojanja u vremenu koje dolazi i onog koje je iza nas. Srpsku književnost su predstavljali Andrić, Selimović, Crnjanski, Kiš, Pekić i mnogi drugi izvrsni pisci i još bolji ljudi. Zadovoljstvo i čast je biti pripadnik jednog naroda koji ima takve pisce. Istovremeno je i sramota gledati u izlozima novi roman (ili šta god da je to) jednog opskurnog lika sa granice socijalne i kriminalne margine“, navodi Marić.
Negde u isto vreme dok ovo čitam, gledam deo emisije na jednoj srpskoj televiziji, na kojoj je Milica Đurđević iz Srpskog sabora “Zavetnici” bukvalno iskočila iz vlastite kože, jer se je u razgovoru našla sa nepoželjnim osobama u nakaradnoj temi. Sedela je u studiju sa biznismenkom najstarijeg zanata na svetu i trebalo je, valjda, da raspredaju o legalizaciji
prostitucije i njeno uvođenje u legalne tokove sistema. Naprosto je nemoguće prepričati šta je Milica Đurđević izgovorila, podstaknuta silinom emocija u sebi i iznenađena navlakušom koja joj je priređena. Treba je poslušati uz aplauz I pokloniti joj se zbog hrabrosti, kojom je otvoreno u živom programu bacila na patos sve prisutne, uključujući i voditelje.
Zašto ovo pišem? Zato što su mi Aleksandar Marić i Milica Đurđević ulili nadu da postoje ljudi koji imaju petlju da lupe šakom o sto i kažu – dosta. Ljudi koji ne dozvoljavaju da ih u legalizovanom sistemu nakaradnih vrednosti neko tamo vuče na dno. Koji neće da prave društvo osobama, kojima je mesto na nekom drugom mestu. I koji nikako ne mogu da budu rame uz rame sa ljudima, zaista vrednim pažnje.
Raznorazni interesi teraju mnoge da se mire sa postojećim. I utapaju u blato, koja preti da prekrije sve što je dobro. Kakvi god bili ti interesi, neko ih se je odrekao, ne želeći da bude deo tog sveta. I to me beskrajno raduje.
“Ne moraju moje knjige da budu u knjižari Delfi, ako stoje pored knjige Ace Lukasa”. Pa bravo ! Zaista ne moraju. Ko je odabrao da promoviše Lukasa kao pisca, I njemu slične (a nije ih malo), neka izvoli. Mora pri tom da bude svestan šta poručuje mlađim generacijama. I mora da zna da je ubica dobrog ukusa, koji svesno čini zločin nad literaturom.
Jer, kako reče pisac Aleksandar Marić: „Književnost je najbolji deo nas, večiti trag našeg postojanja u vremenu koje dolazi i onog koje je iza nas.”. Drugim rečima kada kažeš – Andrić, Crnjanski, Kiš, Pekić, Selimović, znaš šta si kazao. Šta znaš kada kažeš Aca Lukas – pisac?
“Ja s prostitutkama ne sedim. Odmah da kažem građanima Srbije da nisam znala da sam pozvana da slušam kako se u ovom zanatu promoviše 500 ili 1000 evra. Ljudi, to je krivično delo. Ona promoviše krivično delo. Jeste li vi svesni da nam generacije mladih ljudi propadaju, a vi na televiziji promovišete takav način zarade. Ajmo onda da zovemo i narkomane i lopove da nam objasne kako oni zarađuju. O čemu vi pričate ljudi?” – grmela je u studiju Milica Đurđević, a ja sam joj, otvoreno priznajem, aplaudirala. Jednako kao i Aleksandru Mariću.
Možda Aleksandar, Milica i ja nemamo pojma, možda nismo upoznati sa tokovima savremenog života u kojima gospođa biznismenka najstarijeg zanata koliko sutra može da tuži Milicu zbog uvreda, I što je nagore da dobije na sudu…..ako, neka, i svaka čast. Ako je tako, onda smo načisto zakovrnuli, i spasa nam nema. Ako li , pak, podržimo Aleksandra i Milicu, ako što više nas stane na njihovu stranu – možda ćemo se jednog dana opet diviti Andriću, Crnjanskom, Kišu, Pekiću I Selimoviću. Možda. Od nas koji imamo, ili nemamo petlju, sve zavisi.
