Mnogo „volim“ ljude sa „okasnelom pameću“. One, koji drže lekcije naknadno, generale koji su hrabri posle bitke, sitne duše za koje znaš da su sitne, jer si ih na delu video, a danas pokušavaju da porastu u tvojim očima. Istežu vratove ko žirafe, ne bi li nekako bili iznad tebe i sve im se čini da jesu, nesvesni svoje malenkosti.
Ljudi sa okasnelom pameću kritikuju sve, počev od Tita, pa nadalje. I znaju sve – ko je šta grešio, ko zbog čega ne valja, ko nas je upropastio i doveo dovde, ko je odgovoran za sve što je loše……..i još mnogo toga znaju i prisećaju se, samo se sebe ne sećaju u tom ranijem vremenu, ni svoje uloge u čorbi, koja je zakuvana.
Ljudi sa okasnelom pameću ne mogu da se sete ni jednog jedinog detalja koji govori o njihovom učešću u svemu tome, o njihovom slepilu tada koje im nije dopuštalo da budu drugačiji, no što su bili. A bili su zato, što je i njima, ko i ostalima bilo dobro u tom nekom vremenu Titovom, Miloševićevom,Tadićevom…..sasvim je nebitno čijem.
U ljudskoj prirodi je da štrpne od kolača i ćuti, ukoliko mu se pruži prilika da dobije i koji komadić.
Pa ko ne bi svom nezaposlenom detetu ili rođaku sredio posao u državnoj upravi? Ko svom bratu ne bi rešio kredit? Ko bi odbio 20% provizije? Ko ne bi majci sredio operaciju? Ko ne bi vozio skupa kola na tuđ račun? Ko ne bi nezasluženo primao visoku platu, ako mu se je dalo? Takav ne postoji, a ako i postoji verujte mi da ga sredina smatra ludim.
E, baš ti, koji sve to rade – kada dođe trenutak da sve to više ne mogu da rade, drže vakelu onima čijih je pet minuta došlo. Da se malo i oni nauživaju, dok može.
Svet tako funkcioniše , ne godinama, vekovima tako funkcioniše. Zato što se pravila, kakva god bila, ne poštuju. I najpoštenijima, koji pokušaju da ih poštuju, u jednom trenutku bude svega preko glave i kažu: ma ja li sam najgori. I na kraju balade svi budu isti. I oni nezajažljivi, i oni koji su to postali sticajem okolnosti.
Ono što smeta, to je ta naknadna pamet. Naknadna pamet onih, koji su iz igre ispali, pa im sada smetaju igrači. A koliko do juče im ništa nije smetalo. Ni lopovluk, ni veze, ni otimanje, ni nepravda, ni siromaštvo…….ama baš ništa pod milim Božijim bogom. Ti su vam najgori. Ko pušači, koji su zbog zdravlja morali da ostave cigarete. Pa drže lekcije o štetnosti duvana i motivacione govore o zdravom životu. I zaboravili da smo koliko do juče zajedno pušili i zajedno uživali u poroku.
Volela bih da licemeri ućute, da prestanu da nam drže lekcije u kojima smo svi pomalo i nastavnici i đaci. I svi smo ponekad bili i u ovoj i u onoj poziciji. Do čoveka je, koliko će moći da se ne uzvisi u uzdizanju, i ne ponizi u padanju. Na ovim našim prostorima se preko noći nauči lekcija o uzdizanju, ali padanje, barem dostojanstveno padanje, nam nikako ne ide od ruke.
Zato bi valjalo da ćutimo. Kad nemamo šta pametno i poučno da kažemo, da ćutimo. I ako nismo kadra da menjamo, da opet ćutimo. I da ne prosipamo isprazne reči, kao naknadnu pamet, jer nas možda neko u okruženju – sličan nama ili gori od nas – sluša, pa može svašta da se desi. Ćutanje je u ovakvim situacijama zlato, a naknadna pamet može da mu ugasi sjaj.
17. avgust
