Čitam ovih dana, onako usput, priču o jednoj baki u Valjevu, koja je ušla u pekaru da kupi hleba. Prebirala je po sitnini, prebirala i shvatila da joj fali par dinara za bajat hleba, pa izašla. Izašla je iz pekare, jer nema dovoljno novca, a da traži od nekoga ne ide. Ponajmanje da prosi, to tek ne ide.
Čitam i razmišljam koliko je takvih ljudi tu oko nas. Koje vidimo, ili ne vidimo. I koje najčešće većina nas posmatra sa prezirom kao marginalce, kao nekoga sa “one strane života” od koga treba okrenuti glavu i produžiti dalje. Nisu oni naš problem, šta nas briga šta ih je u životu snašlo i zbog čega nemaju za parče leba. Mnogo ih je u tišini, u kojoj žive svoje siromaštvo i nikome se ne žale, vezujući kraj s krajem, i povezujući ga samo u golu egzistenciju. I ćute. Ćute jer ih je sramota, ćute jer imaju dostojanstvo koje im, bez obzira na siromaštvo, ne dopušta da se pred drugima ponižavaju i da drugoga svojom mukom opterećuju.
S druge strane posmatraš svakodnevno one, kojima ništa ne fali (osim onoga što oni misle da im fali), slušaš ih kako neprekidno kukaju i pronalaze krivce za svoje nedaće, popnu se svima na glavu i konačno stignu do onoga, što misle da im treba i bez čega ne mogu da žive. Posmatraš tu grupaciju ljudi bez obraza, bez dostojanstva, bez ljudskog osećaja za meru kako mic po mic putuju do nekih svojih ciljeva, i dosegnu ih u konačnom. Nezasluženo, bez muke, bez ulaganja – samo kukajući i tražeći od drugoga.
U ovu grupu ne spadaju ljudi koji imaju egzistencijalne potrebe, ovde spadaju ljudi koji imaju potreba za koje smatraju da im pripadaju. Ne mere oni sebe naspram okoline, oni sebe mere naspram svojih želja i htenja. I začudo svoje želje i htenja ispune. U životu, na poslu, u politici.
Zavrnu oni rukave, nabace đon na obraz i krenu. Krenu kukajući, laktajući se, gurajući se……a na kraju puta ispadne da su pametniji od ostalih. Iz prostog razloga jer su na zacrtanom putu uspeli.
A jesu li uspeli stvarno, ili sve samo nalikuje uspehu? Jesu li uspeli kada se dokotrljaju do cilja bez obraza, bez ljudskog obličja, bez tuđeg poštovanja? Mislim na stvarno poštovanje, ne po sili zakona.
Vraćam se na početak priče i baku koja nije htela da uzme ponuđenih par dinara, jer nisu njeni, i otišla je iz radnje gladna. Zbog ličnog dostojanstva i poštovanja sebe.
A onda prevrnem po glavi brojne likove u okruženju, važne likove po statusu u društvu, a beznačajne po ljudskim osobinama – i želudac mi se okrene. Nije mi jasan njihov progresivni rast, ko da nastaju prostom deobom i zapljuskuju svet želeći da ga očiste i pročiste od svega što je ljudsko i što je nekada vredno bilo.
Oduvek je bilo ovakvih, drugog reda ljudi. Da se razumemo, ljudi drugog reda su baš ovi, koji za sebe misle da su na vrhu, i da su svi ostali njima podređeni. A takvi su jer im mi podgrejavamo sujetu, mi im dozvoljavamo da se bahate i traže više od onoga što im pripada. I otimaju bezočno, čak i onih par dinara bakici koja je samo htela da kupi bajat hleb, kako bi preživela. A takvih je danas prs i pleva. Nažalost. I oni su neko i nešto.
„Ne vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima. Kad gorka i neumitna, a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje” – piše Ivo Andrić u Znacima pored puta.
Ko razume, shvatiće. Ko ne razume može i dalje podrugljivo da posmatra baku, koja je zbog nekoliko nedostajućih joj dinara, ostala gladna. I klanja se “ljudima drugog reda”koji su krunu, koja im ne pripada, oteli drugima i proglasili se kraljivima.
14.april
