Juče je bio Svetski dan ljubaznosti. Obeležava se od 1998 godine. Neko se setio i ljubaznosti da podari jedan dan u godini. Kao da to može jednom, pa da ostalih dana živomo od sećanja. Kao da ljubaznost ne bi trebalo da bude način života i stil ponašanja.
Ljubaznost je, nažalost, sve ređa, a dovoljna je da nam vrati osmeh na lice. Pritom je i besplatna! Pokušajte da se setite kada ste poslednji put nekome otvorili vrata, pustili nekoga ko je u žurbi da preko reda završi svoj posao ili ustali starijoj gospođi i trudnici u autobusu. Takvo ponašanje je poželjno svaki dan, ne samo 13 novembra.
Psiholozi kažu da ljubaznost prema drugima uvećava našu sreću. Nasmešite se i pomozite kolegama, podelite komplimente prijateljima, poklonite čokoladu, ponudite zagrljaj ili pošaljite poruku dragim ljudima koje dugo niste videli. Ako to niste učinili juče, ne brinite. Imate na raspolaganju preostala 364 dana u godini, i sve dane u svom životu.
Suvišno je govoriti o pridržavanju ulaznih vrata u zgradu, oslobađanju sedišta u punom autobusu, podizanju robe u prodavnici koju je neko pre nas nehotice oborio i nije primetio, iskrenoj pohvali nečijoj novoj frizuri ili kaputu ili osmehu kao odgovoru na nečiju molbu ili podršci posle ispovesti. Suvišno je o tome govoriti, zato što bi to trebalo da budu radnje poput ispijanja čaše vode koja nam je neophodna za život, poput udisanja vazduha ili sna, bez kojeg ne možemo.
Nisu samo te radnje nestale. Nestale su i mnoge lepe, obične reči u lepom i običnom razgovoru za koji nije neophodno da budemo najbolji prijatelji. Uostalom, zašto su ružne i grube reči toliko glasne čak i ako se izgovaraju vikom?
Nije uvek bilo tako, barem mi se čini da nije. Sećam se kada smo bili mali, kada su nas učili da kažemo „dobro jutro“, „molim vas“ i „hvala“. To je bio znak dobrog vaspitanja. Danas, čini se da su ove male čarobne reči nestale zajedno sa osmehom ljudi.
Svet je poslednjih godina postao loše mesto, život je postao stresan, svako ima svoje probleme i ne može da se obuzda da ih ne projektuje na druge. Pa se problem i stres šire kao zarazna bolest. Neki i u takvom, izvitoperenom svetu, pokušaju da budu ljubazni. I neretko iza sebe čuju: Šta se ovaj izmotava? Kakav slabić!
Biti ljubazan ne znači biti slab, zaista! Misliti da je ljubaznost izraz slabosti je velika laž i samo ljudi sa surovim srcem mogu kultivisati takvu laž. Morate biti jaki da biste bili ljubazni. Ljubaznost se rađa tamo gdje stanuje hrabrost: u srcu, i to su blisko povezane vrline. Jer u ovom svetu u kome caruje ravnodušnost, gde ljudi više vole da snimaju katastrofu mobilnim telefonom umesto da pomažu, gde postoji potpuno
neuravnotežen ego kult – biti ljubazan je autentičan čin hrabrosti. Što ne bismo postali hrabriji, no što jesmo? Što ne bismo bili ljubazniji prema svima, čak i prema onima koji to nisu, što ne bismo ljubaznost uveli u modu? I što nam ne bi svakoga dana u godini, ne samo 13 novembra, bio Dan ljubaznosti. Možda bi nam, ako ništa drugo, to pomoglo da budemo makar malo srećniji.
14.Novembar
