Nema nam spasa, u to sam definitivno sigurna. Nema nam spasa od sebe, jer smo sebi najljući neprijatelji. A to neprijateljstvo prema sebi iz dana u dan raste obrnuto proporcionalno razumu u našim ludim glavama. Ne svim, razume se, ludim glavama onih koji su najmanja manjina, a najglasnija skupina koja se čuje nadaleko.
„Antivakseri su skinuli maske. Još trabunjaju, i buncaju na krilima zabluda koje su globalno već nanele dosta štete, a sad su postali i otvoreno agresivni” – pročitah negde.
Upravo ta njihova agresivnost me dovodi do ludila, jednako kao i inertnost druge strane koja se usteže da iznese na vidlo pravni lek protiv bezumlja.
To što neuki nasrću na nauku, moglo bi im se i pogledati kroz prste. Šta može neznalica, nego da baca kamenice neznanja? Ali, to što nasrću na eksponente nauke, to već zahteva hitnu primenu pravnog leka.
Pre nekoliko dana je na zgradi u Beogradu u kojoj živi epidemiolog der Predrag Kon, za čije jevrejsko poreklo svi znaju, ponovo osvanuo grafit „Kon jednako Mengele“, kao i „Kona na
Kolac“. „Kon treba da završi isto ko i Đinđić“, jedna je od poruka na društvenim mrežama.
A ako se ima u vidu da se među „antivakserskim bukačima“ nalaze i lekari, jasno vam je što sam na početku kazala: nema nam spasa. Prosto ne mogu da verujem da normalan čovek može da pomisli da je ova mala gomila ljudi naš spasitelj od „egzibicionista u nauci, koji hoće sve da nas čipuju i da nam promene genetski kod“.
I ta mala grupacija ljudi, koja zviždi i trabunja po trgovima, ne bi bila toliko strašna da nije zarazna i da svoje bljezgarije ne prenosi na ostale ljude, koji se po nekom nepisanom pravili za informacije i saznanja okreću tetka Milevi iz komšiluka, i ljudima koji vrlo često nemaju ni dva i po minuta škole, ali se zato samouvereno ponašaju ko da su akademici.
Zato često čujemo u samousluzi „Ko si ti da mi kažeš da nosim masku“, u autobusu „ E baš neću da je stavim, ti ćeš da mi narediš“, i što je najgore među studentima, koji bi sutra trebalo da budu intelektualci, koji su u Kragujevcu opleli kolo uz „Neće Gara da primi vakcinu“.
„Tako mi moje močuge, ja stavljam Pavlovićevu mast u nos, i nisam se zarazio koronom“ – ovo su neke od umnih misli uličnih akademika, koje mnogi od građana slušaju i veruju im. Razume se, niko neće znati kada se neko od antivaksera
bude našao u bolnici, i ako mu se bude nešto desilo, a ima ih puno koji su tragično završili. Usuđujem se da izgovorim drskost: „Njihov problem, ako su rešili da umru, pa neka umru“. Ko im, međutim, daje pravo da u smrt oteraju ljude, koji misle drugačije, i kojima upravo oni mogu da dovedu smrt pred vrata? E, u tome je fazon, ni u čemu drugom.
Zato bih pitala – dokle, bre, više? Predugo svi trpimo teror manjine koja nas gura u pakao epidemije. Činjenica je da lutanja ima mnogo, jer nauka još uvek nema lek protiv kovida za koji bi mogla da kaže da je 100% siguran. Ali radi u hodu ono što može, i to što radi daje rezultate. Mene zanima zašto država ne primeni lek protiv bezumlja antivaksera? Pa taj lek imamo. I proveren je.
6. novembar
