Snežana Panić iz Beograda požalila se da su je jedne večeri dok je šetala psa, dvojica dečaka između 10-15 godina gađala i dobacivala: „Baba, jesi tu jaknu kupila kod Kineza?“
Njena objava se vrti na mrežama i mnogi se pronalaze u ovom događaju jer su, kako pišu, i sami svedočili sličnim neprijatnostima.
Kako je Snežana rekla za Blic, osetila se jako ružno i bespomoćno jer su u pitanju deca.
Jedan u stotine slučajeva, i ništa neobično, reklo bi se. Nevaspitanje i nekultura se šire munjevitom brzinom i truju sve segmente društva. Pojava teško može da se zaustavi, jer je negujemo odmalena, zalivamo i prenosimo s kolena na koleno. Stičem utisak da se neki ovakvim ponašanjem i ponose.
Ne meti su najčešće bespomoćne osobe, dakle pre svega starije, ali i neke druge marginalizovane grupe stanovništva. Po nekom nepisanom pravilu, moć se pokazuje na slabima i nemoćnima. A moćnici su najčešće deca u tinejdžerskim godinama. Koliko puta se samo u autobusu desi da klinci, ne samo da im na pamet ne pada da ustanu starijoj osobi, već se usputno malo i zabave ponižavajući je, nazivajući je pogrdnim imenima, a bogami ponekad i nasilno se ponašajući prema njoj.
Nema reagovanja okoline u takvim situacijama. Zbog „otupljenosti” na ovakve pojave, zbog ličnih briga, zbog nemešanja u tuđe stvari, ponekad i zbog straha da se mržnja i bes ne prenesu i na njih. I tako svi gledamo, ćutimo i pravimo se blesavi. A vozovi prolaze.
Pa dobro, reći će neko, takvih stvari je oduvek bilo. Možda, kažem ja, ali su bile sporadične i vrlo retke. Nekultura i nevaspitanje su pojave novijeg datuma. Osnovna stvar, koju su roditelji nekada prenosili na svoju decu, je da se stariji po nepisanom pravilu poštuju. I svoji i tuđi. I da su se, čak, i batine dobijale ako bi se desio sličan slučaj gore navednom.
Ne kaže se badava “kakvi roditelji, takva i deca”. Današnja deca nisu kriva, neko ih je oblikovao i od njih napravio loše primerke svoje generacije. I što je najgore oni će koliko sutra imati svoju decu, koja će biti ista ili gora od njih. Nezaustavljiv proces narastajućeg nevaspitanja i nekulture.
Dobar deo savremenih roditelja ne poklanja pažnju svojoj deci. Ne uči ih šta treba a šta ne treba, šta se sme a šta ne sme, šta je lepo a šta je ružno. A deca su kao glina u rukama odraslih. I lepo će jednako zapamtiti, kao i ružno. Ali neko treba da im to kaže.
Roditelji kupuju skupe stvari svojoj deci, kompenzuju nedostatak vremena i volje da to vreme utroše na vaspitanje dece. Uključe im televizor, tutnu mobilni u ruke i mirni su. Najčešće i sami buljeći u televizor ili mobilni telefon. A tamo može svašta da se vidi, čak i u programima namenjenim deci. I najčešće se vidi i uči, ono što ne bi trebalo.
Zato je besmisleno zamerati nevaspitanoj deci. Nisu ona ništa kriva. Nisu kriva što nemaju stida i empatije, društvo gradi takvu omladinu i naravno da nam se to sveti.
A od dobar dan se počinje, od hvala, molim, izvolte, izvinite……tu je temelj lepog vaspitanja, koje nazivamo kućnim. I koje su na nas prenosile naše, često nepismene bake. Bake koje su imale vremena da sednu, da te privole da ih gledaš u oči i načuljiš uši, a one staloženim glasom objašnjavaju ono što znaju, i čemu ih je neko sličan njima učio. A to što one pričaju urezuje se neizbrisivo u pamćenje. Sve ostalo je nadgradnja.
Mi bismo sada da krenemo od nadgradnje, bez temelja. Neće i ne može. Ne ide, kuća se ruši bez pogovora. A tako je lako i jednostavno dete naučiti da kaže “dobar dan”. Posle toga stvari teku kao po loju.
4. april
